“Srbi ne mogu zahtevati da Rusija pretpostavi korist jedne male zemlje, kao što je Srbija, koristima prostrane ruske carevine, niti da ona za Srbiju vodi rat sa svim ostalim državama, žrtvujući sebe”
Unutrašnjom neslogom uzdrmana, Srbija je jedva uspela da preživi tursku ofanzivu u leto 1809. godine. Snažnom ruskom ofanzivom septembra 1809. g. na Donjem Dunavu primorana je Porta da povuče gro svojih trupa iz Srbije. Turci su ostavili samo Gušanca Aliju da brani otete krajeve. Ipak, čim se glavnina turskih trupa povukla, Srbi su ubrzo potukli Gušanca i ponovo oslobodili porobljene krajeve istočne Srbije. Svima, pa i Rusima bilo je jasno da su Srbi došli u tešku situaciju najviše ruskom krivicom. Zbog toga se pred kraj 1809. godine u ruskom glavnom stanu, gde su već stigli neki srpski glavari, nastojalo da se srpske starešine izmire među sobom i da se popravi što je te godine grešeno. Ruski car Aleksandar nije bio zadovoljan svojim komandantima u Vlaškoj. Posle smrti kneza A. A. Prozorovskog, car je postavio, na njegovo mesto, kneza Bagrationa. Međutim, ubrzo je smenio i njega i postavio na njegovo mesto grofa Kamenskog.Porta, takođe nije bila zadovoljna ishodom ratnih operacija u 1809. godini. Ona se nije mogla pomiriti sa stanjem u Srbiji pa je odlučila da konačno reši taj problem. Zbog toga je već krajem 1809. godine pripremila planove za novi napad na Srbiju, ali je sa druge strane pokušavala i da pregovorima umiri Srbe nudeći im niz ustupaka. Karađorđe se početkom 1810. godine, takođe, spremao za rat, ali sam nije hteo da prvi počinje operacije ne samo iz spoljnopolitičkih već i unutrašnjih razloga. Tako su sve zaraćene bile nezadovoljne ishodom ratnih operacija 1809. godine i sve su spremale za nastavak rata dok je istovremeno tekla živa diplomatska aktivnost od Pariza do Petrograda i od Londona do Istanbula. Istovremeno, rusko-francuske suprotnosti počele su se ispoljavati ubrzo posle Tilzita. Susret dvojice careva u Erfurtu 1808. godine ih nije uklonio. Glavni uzrok ovome su bile duboka antipatija i netrpeljivost najvećeg dela ruskog plemstva i vladajućih krugova prema francuskoj revoluciji i samom Napoleonu. Rusiji je teško padala i obaveza da primenjuje kontinentalnu blokadu, koja je ruskoj poljoprivredi nanosila osetne materijalne štete. Zato se kontinentalna blokada iz godine u godinu sve više kršila i pored naređenja cara Aleksandra.
Rat i koalicioni rat
Nema ni malih neprijatelja ni malih saveznika, koje bi jedna velika država - ma koliko moćna- mogla da omalovažava.
Najbitniji činilac u ratu su međunarodni odnosi. Oni su ti koji, po pravilu, određuju cilj i karakter rata a najčešće i njegov ishod. Zbog toga, nezmislivo je proučavanje ratova, bez proučavanja međunarodnih odnosa vezanih za njih. Da bi vojska uspešno ostvarila postavljene ciljeve u ratu treba stvoriti povoljne diplomatske, unutrašnjo-političke i ekonomske odnose. Spoljnopolitička priprema obuhvata sklapanje saveza, obrazovanje koalicija država, obezbeđenje neutralnosti susednih država i dr. Sklapajući saveze i kaolicije diplomatija se po pravilu rukovodi principima čiste dobiti i koristi. Pri izboru saveznika ona obično uzima u obzir njegove snage, zainteresovanost za rat i geografski položaj. Ukratko, politika stvara povoljne uslove za rat. Akt rasuđivanja koji vrši istoričar jeste u tome da rat, koji proučava, pravilno shvati u ovom pogledu, da ga ne smatra ili ne napravi nečim što on po prirodi odnosa ne može da bude. Vojna istorija kao zabeleženo iskustvo, ako se iscrpno prouči, pokazuje sve raznolike činioce koji čine rat, ne zaboravljajući ni jednog od njih. Može se podeliti na ratnu istoriju i istoriju ratne veštine. Prva, detaljno iznosi svaki rat, sa ciljem, koji se želeo postići svakim manevrom i borbom. Pored ratnih dejstava daje i pregled političkih zbivanja vezanih uz rat. Istorija ratne veštine ispituje razvitak ratne veštine u raznim epohama, a u odnosu na političko i društveno uređenje zaraćenih država, vodeći računa i o strategiji, taktici, opremi i naoružanju zaraćenih strana, njihovom ekonomskom potencijalu, moralu itd. Njen cilj je da omogući da se dođe do opštih načela koja važe u ratu (na primer načelo grupisanja snaga, načela iznenađenja, načela jedinstva dejstva itd.). Teorijski, osnovni vojni cilj rata uvek treba da bude savlađivanje neprijatelja. Za to je potrebno razbijanje neprijateljske vojske (ako ona nešto predstavlja) zauzimanje neprijateljske prestonice i po mogućstvu okupacija cele neprijateljske teritorije. Obično je dovoljno zadovoljiti jedan od gore pomenutih uslova da bi se postigla pobeda u ratu, ali ponekad čak ni zadovoljenje sva tri uslova nisu dovoljna. Ovaj cilj se preporučuje samo tada, ako je oružana sila države koja teži tom cilju, dovoljna da izvojuje odlučnu pobedu nad neprijateljem i da izvrši napor koji je potreban da bi se pobeda iskoristila do one tačke gde uspostavljenje ravnoteže nije moguće. Zatim, treba voditi računa o političkoj situaciji, da se takvim uspehom ne prisili neka druga država da interveniše na strani pobeđenog. Jasno je, da bi jedna od zaraćenih strana imala gornji cilj, mora da ima veliku moralnu i fizičku nadmoć. U suprotnom, imamo rat sa ograničenim ciljem, tj. cilj ratnog akta može biti samo dvojak: osvajanje nekog malog ili osrednjeg dela neprijateljske teritorije ili održavanje sopstvene do povoljnijih trenutaka. Premda na prvi pogled izgleda da slabija strana treba da vodi samo odbranbeni rat, tj. da ima negativni cilj, ipak manja država može sebi postaviti sebi i pozitivan cilj, ali ona tada mora tako odlučno i raditi, tj. mora napasti protivnika. Iščekivanje i neodlučnost u ovom slučaju je apsurdno i pogubno. Spomenuli smo ranije da je rat politički instrumenat, iz toga proizilazi da vojnički cilj rata mora biti usklađen sa političkim ciljem rata i da prvi treba da proiziđe iz drugog. Veličina zahteva i politički odnosi zaraćenih strana najodlučnije utiču na ratovodstvo. Česti su ratovi gde su izukrštani međusobno suprostavljeni uticaji velikih sila. Njihova politika mora imati veliki uticaj na politiku zaraćenih strana tj. na njihove političke namere. Sa druge strane, političke namere moraju biti odmerene prema ratnim sredstvima sa kojima se raspolaže. Dakle, političari su ti koji uzimajući u obzir nacionalni interes, međunarodno okruženje i realan odnos snaga treba da odrede cilj i karakter rata. “Zadatak je vrhovne komande uništenje neprijateljskih borbenih snaga; ratni je cilj da se izbori takav mir koji odgovara zahtevima državne politike. Zadatak politike je da postavi i odredi ciljeve koje treba ostvariti pomoću rata, da daje vladaru savete u tom smislu kako u toku i pre rata; metodi rešenja ovog političkog zadatka ne mogu da ne utiču na vođenje rata. Putevi i sredstva vođenja rata uvek će zavisiti od toga da li se žele postići veći ili manji rezultati, da li će se zahtevati aneksija teritorije ili ne, da li se želi osvojiti neki objekat kao garancija potraživanja i za koji vremenski period.” Srbija 1810. g. nije mogla imati za cilj savlađivanje i uništenje neprijatelja tj. Turske, ali je ipak mogla voditi napadni rat sa ograničenim ciljem. Taj cilj je mogao biti neposredno pozitivan, time što bi se osvojio jedan deo neprijateljske teritorije. Korist od toga bi bila što bi se oslobodio jedan deo vekovima porobljene teritorije, za koju bi se moglo nadati da će po zaključivanju mira ostati u sastavu Srbije. Pored toga, tim osvajanjem bi se oslabile turske državne i vojne snage dok bi se srpske povećale. Problem bi nastao pri odbrani, koja je morala da sledi posle ofanzive. Ova odbrana je mogla postati izuzetno opasna. Slabljenje srpske oružane snage bi zavisilo najviše od geografskog položaja oslobođenog zemljišta. Ukoliko bi ono bilo dopuna sopstvenoj teritoriji i ukoliko bi ležalo na pravcu dejstva glavnih srpskih snaga, utoliko bi ih manje slabilo. Ako bi se ovaj predeo, naprotiv, prostirao između neprijateljskih oblasti, ako bi imao ekscentričan položaj i nezgodno zemljište to slabljenje bi vidno poraslo. Međutim, rat 1810. g. je bio koalicioni rat u kome su zajedno učestvovale Rusija i Srbija. Doduše, Rusija je bila mnogo jači partner, ali s obzirom na skromne snage koje je angažovala u ovom ratu za nju je bila veoma značajna saradnja Srbije, pogotovo kad se uzme opšti odnos snaga na Balkanu. Zbog toga, Srbija je mogla da se odluči i na defanzivu u cilju da sačuva stečeno. Sama Rusija, zbog međunarodnog odnosa snaga nije mogla ni da pomišlja na rat u kome bi pokušala da obori Tursku. Ruski cilj je morao da bude vrlo ograničen, osvajanje jednog dela neprijateljske teritorije (izlazak na Dunav) i obezbeđenje nezavisnosti Srbiji, a i to su bili maskimalni ciljevi. Doduše, jedini efikasan način za njihovo ispunjenje je bilo uništenje turske armije u Evropi što Rusima nikako nije polazilo za rukom. Osnovno pitanje pri proučavanju rata 1810. g. je da li je Srpska vojska trebala da pokuša ofanzivu u cilju osvajanja jednog dela turske teritorije, ili da defanzivom očekuje rešenje na glavnom ruskom-turskom vojištu. Zatim, bez obzira da li se odluči na ofanzivu ili defanzivu, da li je sposobna da izdrži jaku reakciju Turske vojske a da je ova ne izbaci iz ravnoteže. Pored toga, postavlja se pitanje da li je Srpska vojska mogla defanzivnim dejstvima da sačuva teritoriju na sporednim frontovima, tj. da li nebi na jednoj drugoj strani izgubila više nego što bi na drugoj dobila. Treba voditi računa da se pri napadu sa ograničenim ciljem, mnogo veći značaj mora posvetiti odbrani drugih tačaka, koje on ne štiti neposredno, nego pri napadu koji je upravljen protiv težišta neprijateljske države ili oružane sile. Ovo, opet zahteva istovremenu ofanzivu na svim pravcima i time veoma mnogo otežava sprovođenje načela koncentracije snaga. Planiranje ratnih dejstava je i Karađorđu i Kamenskom komplikovalo i to što je to bio kolaicioni rat u kome je jedan član koalicije bio mnogo jači. U evropskoj političkoj tradiciji je da se države savezima obavezuju na uzajmanu pomoć za slučaj napada ili odbrane ali ne tako da interesi i neprijateljstva jedne treba da važe i za drugu. Kada dve države sklapaju savez ili ratuju protiv treće obično u čitavu operaciju ulaze kao u trgovački posao. Svaki ulaže, prema veličini opasnosti kojoj ima da odoli i koristi koju može da očekuje, po deonicu od 30.000 do 40.000 ljudi i postupa tako da pri tome može izgubiti samo ovu deonicu. Nikada nećemo videti da država koja zastupa stvar neke druge uzima ovu tako ozbiljno kao svoju sopstvenu. Ako zajedno ratuju, šalje joj u pomoć osrednju vojsku, a ako ova nije imala uspeha, smatra da je stvar donekle svršena i gleda da se što jevtinije izvuče. To su istine koje je znao još Klauzevic. U ostalom, kao što je Prozorovski rekao srpskim deputatima u Jašiju januara/februara 1809. g.: “Srbi ne mogu zahtevati da Rusija pretpostavi korist jedne male zemlje, kao što je Srbija, koristima prostrane ruske carevine, niti da ona za Srbiju vodi rat sa svim ostalim državama, žrtvujući sebe.” Na žalost u savezima između Rusie i Srbije, prva je rizikovala samo ugled velike sile a druga i svoj opstanak kao nezavisne države.
Knez Pozorovski, ruski komandant na donjem Dunavu 1807-1809. godine
Unutrašnjom neslogom uzdrmana, Srbija je jedva uspela da preživi tursku ofanzivu u leto 1809. godine. Snažnom ruskom ofanzivom septembra 1809. g. na Donjem Dunavu primorana je Porta da povuče gro svojih trupa iz Srbije. Turci su ostavili samo Gušanca Aliju da brani otete krajeve. Ipak, čim se glavnina turskih trupa povukla, Srbi su ubrzo potukli Gušanca i ponovo oslobodili porobljene krajeve istočne Srbije. Svima, pa i Rusima bilo je jasno da su Srbi došli u tešku situaciju najviše ruskom krivicom. Zbog toga se pred kraj 1809. godine u ruskom glavnom stanu, gde su već stigli neki srpski glavari, nastojalo da se srpske starešine izmire među sobom i da se popravi što je te godine grešeno. Ruski car Aleksandar nije bio zadovoljan svojim komandantima u Vlaškoj. Posle smrti kneza A. A. Prozorovskog, car je postavio, na njegovo mesto, kneza Bagrationa. Međutim, ubrzo je smenio i njega i postavio na njegovo mesto grofa Kamenskog.Porta, takođe nije bila zadovoljna ishodom ratnih operacija u 1809. godini. Ona se nije mogla pomiriti sa stanjem u Srbiji pa je odlučila da konačno reši taj problem. Zbog toga je već krajem 1809. godine pripremila planove za novi napad na Srbiju, ali je sa druge strane pokušavala i da pregovorima umiri Srbe nudeći im niz ustupaka. Karađorđe se početkom 1810. godine, takođe, spremao za rat, ali sam nije hteo da prvi počinje operacije ne samo iz spoljnopolitičkih već i unutrašnjih razloga. Tako su sve zaraćene bile nezadovoljne ishodom ratnih operacija 1809. godine i sve su spremale za nastavak rata dok je istovremeno tekla živa diplomatska aktivnost od Pariza do Petrograda i od Londona do Istanbula. Istovremeno, rusko-francuske suprotnosti počele su se ispoljavati ubrzo posle Tilzita. Susret dvojice careva u Erfurtu 1808. godine ih nije uklonio. Glavni uzrok ovome su bile duboka antipatija i netrpeljivost najvećeg dela ruskog plemstva i vladajućih krugova prema francuskoj revoluciji i samom Napoleonu. Rusiji je teško padala i obaveza da primenjuje kontinentalnu blokadu, koja je ruskoj poljoprivredi nanosila osetne materijalne štete. Zato se kontinentalna blokada iz godine u godinu sve više kršila i pored naređenja cara Aleksandra.
Rat i koalicioni rat
Nema ni malih neprijatelja ni malih saveznika, koje bi jedna velika država - ma koliko moćna- mogla da omalovažava.
Žomini, Pregled ratne veštine, Beograd, 1952, 45
Najbitniji činilac u ratu su međunarodni odnosi. Oni su ti koji, po pravilu, određuju cilj i karakter rata a najčešće i njegov ishod. Zbog toga, nezmislivo je proučavanje ratova, bez proučavanja međunarodnih odnosa vezanih za njih. Da bi vojska uspešno ostvarila postavljene ciljeve u ratu treba stvoriti povoljne diplomatske, unutrašnjo-političke i ekonomske odnose. Spoljnopolitička priprema obuhvata sklapanje saveza, obrazovanje koalicija država, obezbeđenje neutralnosti susednih država i dr. Sklapajući saveze i kaolicije diplomatija se po pravilu rukovodi principima čiste dobiti i koristi. Pri izboru saveznika ona obično uzima u obzir njegove snage, zainteresovanost za rat i geografski položaj. Ukratko, politika stvara povoljne uslove za rat. Akt rasuđivanja koji vrši istoričar jeste u tome da rat, koji proučava, pravilno shvati u ovom pogledu, da ga ne smatra ili ne napravi nečim što on po prirodi odnosa ne može da bude. Vojna istorija kao zabeleženo iskustvo, ako se iscrpno prouči, pokazuje sve raznolike činioce koji čine rat, ne zaboravljajući ni jednog od njih. Može se podeliti na ratnu istoriju i istoriju ratne veštine. Prva, detaljno iznosi svaki rat, sa ciljem, koji se želeo postići svakim manevrom i borbom. Pored ratnih dejstava daje i pregled političkih zbivanja vezanih uz rat. Istorija ratne veštine ispituje razvitak ratne veštine u raznim epohama, a u odnosu na političko i društveno uređenje zaraćenih država, vodeći računa i o strategiji, taktici, opremi i naoružanju zaraćenih strana, njihovom ekonomskom potencijalu, moralu itd. Njen cilj je da omogući da se dođe do opštih načela koja važe u ratu (na primer načelo grupisanja snaga, načela iznenađenja, načela jedinstva dejstva itd.). Teorijski, osnovni vojni cilj rata uvek treba da bude savlađivanje neprijatelja. Za to je potrebno razbijanje neprijateljske vojske (ako ona nešto predstavlja) zauzimanje neprijateljske prestonice i po mogućstvu okupacija cele neprijateljske teritorije. Obično je dovoljno zadovoljiti jedan od gore pomenutih uslova da bi se postigla pobeda u ratu, ali ponekad čak ni zadovoljenje sva tri uslova nisu dovoljna. Ovaj cilj se preporučuje samo tada, ako je oružana sila države koja teži tom cilju, dovoljna da izvojuje odlučnu pobedu nad neprijateljem i da izvrši napor koji je potreban da bi se pobeda iskoristila do one tačke gde uspostavljenje ravnoteže nije moguće. Zatim, treba voditi računa o političkoj situaciji, da se takvim uspehom ne prisili neka druga država da interveniše na strani pobeđenog. Jasno je, da bi jedna od zaraćenih strana imala gornji cilj, mora da ima veliku moralnu i fizičku nadmoć. U suprotnom, imamo rat sa ograničenim ciljem, tj. cilj ratnog akta može biti samo dvojak: osvajanje nekog malog ili osrednjeg dela neprijateljske teritorije ili održavanje sopstvene do povoljnijih trenutaka. Premda na prvi pogled izgleda da slabija strana treba da vodi samo odbranbeni rat, tj. da ima negativni cilj, ipak manja država može sebi postaviti sebi i pozitivan cilj, ali ona tada mora tako odlučno i raditi, tj. mora napasti protivnika. Iščekivanje i neodlučnost u ovom slučaju je apsurdno i pogubno. Spomenuli smo ranije da je rat politički instrumenat, iz toga proizilazi da vojnički cilj rata mora biti usklađen sa političkim ciljem rata i da prvi treba da proiziđe iz drugog. Veličina zahteva i politički odnosi zaraćenih strana najodlučnije utiču na ratovodstvo. Česti su ratovi gde su izukrštani međusobno suprostavljeni uticaji velikih sila. Njihova politika mora imati veliki uticaj na politiku zaraćenih strana tj. na njihove političke namere. Sa druge strane, političke namere moraju biti odmerene prema ratnim sredstvima sa kojima se raspolaže. Dakle, političari su ti koji uzimajući u obzir nacionalni interes, međunarodno okruženje i realan odnos snaga treba da odrede cilj i karakter rata. “Zadatak je vrhovne komande uništenje neprijateljskih borbenih snaga; ratni je cilj da se izbori takav mir koji odgovara zahtevima državne politike. Zadatak politike je da postavi i odredi ciljeve koje treba ostvariti pomoću rata, da daje vladaru savete u tom smislu kako u toku i pre rata; metodi rešenja ovog političkog zadatka ne mogu da ne utiču na vođenje rata. Putevi i sredstva vođenja rata uvek će zavisiti od toga da li se žele postići veći ili manji rezultati, da li će se zahtevati aneksija teritorije ili ne, da li se želi osvojiti neki objekat kao garancija potraživanja i za koji vremenski period.” Srbija 1810. g. nije mogla imati za cilj savlađivanje i uništenje neprijatelja tj. Turske, ali je ipak mogla voditi napadni rat sa ograničenim ciljem. Taj cilj je mogao biti neposredno pozitivan, time što bi se osvojio jedan deo neprijateljske teritorije. Korist od toga bi bila što bi se oslobodio jedan deo vekovima porobljene teritorije, za koju bi se moglo nadati da će po zaključivanju mira ostati u sastavu Srbije. Pored toga, tim osvajanjem bi se oslabile turske državne i vojne snage dok bi se srpske povećale. Problem bi nastao pri odbrani, koja je morala da sledi posle ofanzive. Ova odbrana je mogla postati izuzetno opasna. Slabljenje srpske oružane snage bi zavisilo najviše od geografskog položaja oslobođenog zemljišta. Ukoliko bi ono bilo dopuna sopstvenoj teritoriji i ukoliko bi ležalo na pravcu dejstva glavnih srpskih snaga, utoliko bi ih manje slabilo. Ako bi se ovaj predeo, naprotiv, prostirao između neprijateljskih oblasti, ako bi imao ekscentričan položaj i nezgodno zemljište to slabljenje bi vidno poraslo. Međutim, rat 1810. g. je bio koalicioni rat u kome su zajedno učestvovale Rusija i Srbija. Doduše, Rusija je bila mnogo jači partner, ali s obzirom na skromne snage koje je angažovala u ovom ratu za nju je bila veoma značajna saradnja Srbije, pogotovo kad se uzme opšti odnos snaga na Balkanu. Zbog toga, Srbija je mogla da se odluči i na defanzivu u cilju da sačuva stečeno. Sama Rusija, zbog međunarodnog odnosa snaga nije mogla ni da pomišlja na rat u kome bi pokušala da obori Tursku. Ruski cilj je morao da bude vrlo ograničen, osvajanje jednog dela neprijateljske teritorije (izlazak na Dunav) i obezbeđenje nezavisnosti Srbiji, a i to su bili maskimalni ciljevi. Doduše, jedini efikasan način za njihovo ispunjenje je bilo uništenje turske armije u Evropi što Rusima nikako nije polazilo za rukom. Osnovno pitanje pri proučavanju rata 1810. g. je da li je Srpska vojska trebala da pokuša ofanzivu u cilju osvajanja jednog dela turske teritorije, ili da defanzivom očekuje rešenje na glavnom ruskom-turskom vojištu. Zatim, bez obzira da li se odluči na ofanzivu ili defanzivu, da li je sposobna da izdrži jaku reakciju Turske vojske a da je ova ne izbaci iz ravnoteže. Pored toga, postavlja se pitanje da li je Srpska vojska mogla defanzivnim dejstvima da sačuva teritoriju na sporednim frontovima, tj. da li nebi na jednoj drugoj strani izgubila više nego što bi na drugoj dobila. Treba voditi računa da se pri napadu sa ograničenim ciljem, mnogo veći značaj mora posvetiti odbrani drugih tačaka, koje on ne štiti neposredno, nego pri napadu koji je upravljen protiv težišta neprijateljske države ili oružane sile. Ovo, opet zahteva istovremenu ofanzivu na svim pravcima i time veoma mnogo otežava sprovođenje načela koncentracije snaga. Planiranje ratnih dejstava je i Karađorđu i Kamenskom komplikovalo i to što je to bio kolaicioni rat u kome je jedan član koalicije bio mnogo jači. U evropskoj političkoj tradiciji je da se države savezima obavezuju na uzajmanu pomoć za slučaj napada ili odbrane ali ne tako da interesi i neprijateljstva jedne treba da važe i za drugu. Kada dve države sklapaju savez ili ratuju protiv treće obično u čitavu operaciju ulaze kao u trgovački posao. Svaki ulaže, prema veličini opasnosti kojoj ima da odoli i koristi koju može da očekuje, po deonicu od 30.000 do 40.000 ljudi i postupa tako da pri tome može izgubiti samo ovu deonicu. Nikada nećemo videti da država koja zastupa stvar neke druge uzima ovu tako ozbiljno kao svoju sopstvenu. Ako zajedno ratuju, šalje joj u pomoć osrednju vojsku, a ako ova nije imala uspeha, smatra da je stvar donekle svršena i gleda da se što jevtinije izvuče. To su istine koje je znao još Klauzevic. U ostalom, kao što je Prozorovski rekao srpskim deputatima u Jašiju januara/februara 1809. g.: “Srbi ne mogu zahtevati da Rusija pretpostavi korist jedne male zemlje, kao što je Srbija, koristima prostrane ruske carevine, niti da ona za Srbiju vodi rat sa svim ostalim državama, žrtvujući sebe.” Na žalost u savezima između Rusie i Srbije, prva je rizikovala samo ugled velike sile a druga i svoj opstanak kao nezavisne države.
Нема коментара :
Постави коментар