Apstrakt: Ruska vojska i srpski dobrovoljci, predvođeni grofom Orurkom, od Dunava(Prahovo), preko Timoka, Gurgusovca(Knjaževca),Soko Banje, Deligrada, na Moravu, do velike pobede kod Varvarina.
U vreme Prvog srpskog ustanka bilo je velikih ustaničkih pobeda i ostvarenja na oslobođenoj teritoriji, ali i padova, kriza, pa i izazova koji su pretili slomom.
Neuspesi Karađorđevih ustanika u 1809. godini, počev od poraza na Čegru, imali su teške posledice. I to ne samo na ustaničkom tlu Karađorđeve Srbije, nego su se one reflektovale i u međunarodnim odnosima.To pogotovo što su velike sile bile veoma zainteresovane za „ovo parče užarene Evrope“. Izostala ruska pomoć u 1809. godini, prinudila je Karađorđa da se obrati Austriji i Francuskoj.
Tražila se, u suštini, zaštita ustaničkog naroda u okvirima „Evropske Turske“.
Iz srpskog ustaničkog vođstva, s Karađorđem na čelu, potekli su predlozi Beču i Parizu o preduzimanju mera na diplomatskom planu. Predočena je mogućnost da se političkim potezima predupredi zločinačko osvetništvo Porte prema srpskim ustanicima, koji su se borili za legitimno pravo poboljšanja svakodnevnog života pod tiranskom otomanskom vlašću.
Austrija nije bila u poziciji da interveniše posle neuspeha u vojnim sudarima s Francuskom. U isto vreme Francuska je procenjivala kako je najbolje da postupi, s obzirom na Napoleonove ambicije da zavlada svetom, pa, svakako, i ovim delom zaraćene Evrope.
Pri tome, uvek se polazilo od stvarnih i mogućih odnosa Rusije prema Balkanu, te da za njen upliv je važna slovenska prirodna veza Rusa i Srba, kao i drugih slovenskih naroda. Francuska diplomatija je izrazila simpatije za izdržljivost i hrabrost srpskog naroda tokom Karađorđevog ustanka protiv trokontinentalne sile, kakva je bila Otomanska imperija. Rusija nije bila zadovoljna ishodom ratovanja na Balkanu u 1810. godini. Bilo je jasno da je zbog ruske krivice ustanak u Srbiji doveden u pitanje, s obzirom na koncentraciju otomanske sile protiv Karađorđevih ustanika zbog neaktivnosti ruske vojske, i to i pored najavljene zajedničke „bratske“ ofanzive protiv zajedničkog neprijatelja.
Ni Porta nije bila zadovoljna vojnom intervencijom u ustaničkoj Srbiji u 1809. godini, bez obzira na uspehe u pojedinim bojevima. Nije bio postignut glavni cilj: umirenje Karađorđeve Srbije! Zaraćeni su se spremali za produžetak rata, kako velike sile, tako i ustanici, uporedo sa sve intenzivnijom diplomatskom aktivnošću. I to, ne samo na liniji Petrograda i Istanbula, nego i zmeđu Pariza, Beča i Londona.
Iščekivanja srpskih ustanika u 1809. godini nisu bila ostvarena, ali se diplomatski kontakti nisu ugasili, nego su ostali otvoreni za nove inicijative i poduhvate već od proleća naredne godine.
Stanje u Srbiji je bilo takvo da su se posledice otomanskog pustošenja i svakojakog nasilja teško sanirale. Naročito paljevine i mase izbeglica iz nahija i krajeva izvan ustaničke Srbije. Bilo ih je iz niške, prokupljanske, leskovačke, vranjske, pirotske i znepoljske nahije, pa i sa Sofijskog polja i Zagorja. Sve do leta 1810. užurbano se radilo na popravci starih i podizanju novih utvrđenja, kao i na nabavci municije. Rusija je u ratu s Otomanskim trokontinentalnim carstvom računala na srpske ustanike u obezbeđenju desnog krila svoje „Dunavske vojske“.
Preko veze sa srpskim ustanicima težila je da ostvari što veći uticaj u raspletu odnosa velikih sila u pogledu preuređenja Balkana. U planu je bila velika ruska ofanziva na bugarskom tlu u proleće 1810. godine. Vojska je zato bila ojačana, pod novom komandom. Car Aleksandar je,2. februara 1810. godine, za novog komandanta, umesto Bagrationa, postavio mladog grofa N. M. Kamenskog, koji se istakao u ratu sa Šveđanima u Finskoj.
Grof Kamenski, zapovednik ruske vojske u Vlaškoj,uputio je, 30. maja 1810. godine, Karađorđu, Sovjetu i narodu proklamaciju o ispunjenju ruskih obećanja i novi poziv „Hrabrim Srbima“ u borbu protiv Turaka. Istovremeno je obavestio kako je naredio odelenju ruske vojske da pređe u Srbiju i donese Srbima novac i municiju. Srpska strana, bez obzira što je tražila pokroviteljstvo Austrije i Francuske, nije se udaljavala od Rusije. Karađorđe je, koristeći lično poznanstvo, tražio pomoć od ruskog generala Isaijeva, kao i od ruskog cara, preko misije arhimandrita Spiridona Filipovića. Angažovanje ruske vojske u Srbiji u 1810. godini bila je najveća pomoć Karađorđevoj Srbiji.Saradnja ruske vojske sa srpskim ustanicima u 1810 godini rezultirala je zajedničkim uspesima. Njihovo vojevanje najbolje su opisali Petrov, s ruske strane, a Lazar Arsenijević Batalaka u srpskoj istoriografiji.
Posle privremene ekspedicije generala Isaijeva u martu 1810. oko Kladova i dalje u Krajini, glavni ruski komandant na Dunavu, grof Kamenski je, u junu 1810. godine, poslao grofa Cukata sa 4.500 vojnika(pešaka, konjanika i artiljeraca) u „Karađorđevu Srbiju“.
U vreme kada je ruski general Cukato s ruskom vojskom bio u Timočkoj krajini, situacija u unutrašnjosti Srbije, na „području tri Morave“ pogoršavala se po Karađorđeve ustanike. Ruski borci i srpski ustanici već su bili osvojili Brzu Palanku, Prahovo i Negotin. Karađorđe je ukazao ruskom komandantu na potrebu usklađivanja borbe ruske vojske sa srpskim ustanicima, i to na najosetljivijem moravskom pravcu. Bilo je neophodno da se suzbije Huršid-paša, rumenlijski valija i serasker nove ofanzive na ustaničku Srbiju. Ruska pomoć u toj situaciji bila je dragocena. Karađorđe je poslao Hajduk Veljka i člana Sovjeta Pavla Popovića da usmere najboljim pravcem ruske snage na neizvesnom putu od Timoka do Morave.
General Cukato je uputio ka Moravi pukovnika grofa Orurka, sa sledećim jedinicama: Ladoški, s pešadijskim pukom, zatim pet eskadrona konjice, puk kozaka, oko 1.500 vojnika, i 300 srpskih dobrovoljaca.Ovaj kontigent ruske vojske i srpskih dobrovoljaca, predvođen grofom Orurkom, brzo je nastupao, osvajajući otomanska utvrđenja koja su mu se našla na putu.Od Prahova na Dunavu, put je vodio dalje na Bregovo, pa onda na Vršku Čuku i Gurgusovac(sadaKnjaževac). Ovaj poslednji cilj je osvojen bez posebne pripreme, na mah, kako se tadagovorilo.
U razmatranju mogućnosti i izbora pravca daljeg nastupa,od Timoka ka Moravi, prema Deligradu, trebalo je da se proceni najbolja solucija. U tome je pomogao Hajduk Veljko, koji je izabrao najmanje „vidljivu prečicu“, preko planina i krševa u istočnoj Srbiji. Tako se interventna vojska neopaženo približila Soko Banji, koja je bila u posedu otomanskih trupa,u odsudnoj odbrani, s osloncem na šančeve. Ispod Soko Banje bila je razmeštena otomanska konjica. Bilo je veoma važno znati protivnički raspored za planiranje napada. Grof Orurk je na otomansku konjicu usmerio Volinske konjanike. Uporedo s tim napadom, uputio je Ladoškog da sa svojim vojnicima zauzme vis na suprotnoj strani Soko Banje.
Volinski konjanici i kozaci su razbili otomansku konjicu. U isto vreme je Ladoški zaposeo položaj povrh Soko Banje, što je omogućilo udar Orurka na prvi šanac otomanske odbrane. U šancu je bilo oko 400 otomanskih vojnika, s topom i posadom. Za oko pola sata Orurkovi jurišnici su savladali otomansku odbranu. Od oko 400 branilaca, samo 90 ih je preživelo, koji su se odmah predali.
Kada je to video otomanski zapovednik glavnog šanca, predao se, predosećajući neminovan poraz. Budući da je obećao da neće više ratovati, bio je pušten na slobodu. Na rusko-srpskoj strani bilo je 126 poginulih. Po oslobođenju Soko Banje, grof Orurk, bez predaha je, zajedno s Hajduk Veljkom, nastavio put ka Deligradu. Tu ga je čekao Karađorđe, sa okupljenim ustanicima, kao i planom napada na otomansku vojsku.
Objedinjene su Karađorđeva i Orurkova vojska kod Deligrada. Ukupno je bilo oko 7.000 vojnika, sa 12 topova. Prvi njihov cilj bila je Jasika. Tu su radili na popravljanju porušenih otkopa. Čim su to videli otomanski vojnici, odmah su ih napali. U tim borbama, otomanski napadači pretrpeli su velike gubitke.
U sukobima oko Jasike poginuo je setrić grofa Orurka, s grupom ruskih saboraca. Svi su sahranjeni na groblju kod Jasike. Ovaj predeo je brzo napušten iz dva ključna razloga. Zbog velikog broja nepokopanih leševa, osećao se nepodnošljiv zadah. Drugi razlog je bio vojničke prirode. Grof Orurk je procenio da nije bilo dobro biti u dolini, u neku ruku pomalo zatvorenoj. Težio je da izađe iz skučene nizine na čistinu! Za to se odlučio za okolinu Varvarina, računajući da bi velikomoravska ravnica bila najbolja za odlučujući okršaj s otomanskom silom.
Nasuprot srpskih ustanika, pripremali su se Huršid-paša i Ismail-paša Serezlija, sa vojskom od preko 60.000 jurišnika. Grof Orurk je objektivno procenio da je to daleko moćnija sila s kojom predstoji borba. Zato je u pripremi za odlučan sudar upitao Karađorđa:
„ Što mi crni Đorđe ne reče da ima toliko Turaka, pa bih još Moskova doveo?“
Kolika je opasnost pretila ruskoj vojsci i srpskim ustanicima vidi se i po procenama i eventualnim posledicima od mogućeg poraza.
Kako se rasuđivalo?
Hajduk Veljko i grof Orurk su mislili da je isuviše veliki rizik da u borbi učestvuje Karađorđe. Ako bi se dogodilo ono najgore, što nije bilo nemoguće, onda bi Karađorđevom pogibijom sudbina Srbije mogla biti zapečaćena.
Zato je Karađorđe prihvatio njihovu molbu i odustao od učešća u predstojećoj Varvarinskoj bici. Učestvovao je u pripremi za borbu, a onda je s malom četom otišao na obližnje brdo, odakle je posmatrao tok borbe. Zatim se uputio u Šumadiju, po novu vojsku.
Boj na Varvarinu
Varvarinska bitka je bila izuzetno žestoka.
Grof Orurk je, po legendi, u gaćama pohitao na otomanske jurišnike!
Različiti su podaci i različite interpretacije o Varvarinskoj bici.
Poznata je i pod nazivom Boj na Varvarinu.
Objedinjene Karađorđeve o Orurkove snage razmestile su se na Varvarinskom polju i u okolini. To je područje između Zapadne i Velike Morave, sela Maskara i Varvarina. Četvorougaonog je oblika, oko 3 kvadratna kilometra. U ustaničko vreme, bilo je pogodno kao poprište za sukobljene vojske, s pešadijom, artiljerijom, konjicom. Srpskih i ruskih snaga, s jedne strane, i otomanskih i arbanaških, s druge strane.
Grof Orurk se pismom obratio Huršid-paši da se vojskom uputi na Varvarinsko polje radi okončanja sukoba započetog kod Jasike ili da zauzme položaj u Kruševačkom polju. Na Varvarinskom polju, nedaleko od mesta gde se sastaju Zapadna i Južna Morava, Sastavci kod Stalaća, bioj e još od 1807. ustanički logor za odbranu od naleta otomanskih silnika. To je bio prvi oslonac za odbranu.
Grof Orurk je naredio da se uredi još jedan šanac,veći, po ruskom sistemu.
U podizanju su pomogli i seljaci iz obližnjih mesta. Novi šanac je mogao da primi 1.000 boraca i 8 topova, sa zasekama od planski isečenog drveća.U pripremi za predstojeću borbu, grof Orurk je tražio da se srpska vojska preformira u dva bataljona i tri eskadrona, kao i da se uvežba u pravilnom kretanju.
Huršid-paša, zajedno s Ismail-begom, kao i dvojicom paša, pošavši iz Kruševca, preko Jasike, sela Šanca i Bošnjana, stigao je s vojskom u selo Maskare 5.septembra 1810, i poseo položaj za borbu naspram srpsko-ruskih snaga. Sazvanim starešinama pokazao je srpsku vojsku, govoreći, po zapisu Vuka Stefanovića Karadžića:
„Sve govorite da Srbin ne sme u polje, negose krije po šumi ili se po brdima zakopava kao svinja; sad evo polja, a eto i Srbina, sad vidimo ko carev hleba jede.“
Odnos snaga
Odnos snaga teško je precizno utvrditi. Navode se u različitim izvorima različiti podaci. Približno se može doći do verovatne cifre na osnovu upoređivanja više, i to validnijih izvora. Za otomansku vojsku može se pouzdanije navesti da je brojila preko 25.000 pripadnika. To, po ruskim izvorima. Između drugih, donekle to odgovara i podacima iznetim u Dnevniku grofa Orurka. General Gofman, na osnovu njih, iznosi da je Huršid-paša raspolagao s oko 15.000 vojnika i Ismail-beg s oko 10.000 vojnika. Ovde treba uzeti u obzir i vojnike još dvojice paše, koji su ulazili u ukupan kontigent. To bi značilo da su navodi Karađorđa, u pismu Petru Dobrnjcu od 5. septembra 1810., od 30.000 otomanskih vojnika, ali i beleška Vuka Stefanovića Karadžića o tome kako se tih dana pričalo da je Turaka i Albanaca pod oružjem protiv Srba i Rusa oko 35.000. Za te uslove i okolnosti ratovanja ti se podaci mogu uzimati približno tačnim procenama, pogotovo što je broj varirao od sukoba do sukoba.
Isto tako teško je proceniti koliko je tačno bilo vojnika na srpskoj strani.
Kako su se starešine priključivale sa svojim vojnicima tokom pripreme za boj na Varvarinskom polju, tako se i ukupno brojno stanje povećavalo. Veruje se da je srpska vojska brojila 9.000 ljudi pod oružjem. S ruske strane, bilo je preko 3.000 vojnika. To znači ukupno 12.000 pešadinaca, artiljeraca i konjanika. Naspram otomanskih 12 velikih topova, kao i 6 kubuza ikumbare, ruske snge su raspolagale sa 6 topova, a srpske sa 6 bojnih i 3 konjička topa.
Vojske su predvodili i komandovali u boju na Varvarinskom polju: otomansku, Huršid-paša. U boju na Varvarinskom polju,od značajnijih komandanata, učestvovali su i Ismail-beg, sereski paša i Malik-paša. S druge strane, srpsko-ruskim snagama komandovao je grof Orurk.
Od istaknutijih srpskih starešina, učestvovali su: Hajduk Veljko, Mladen Milovanović, Stanoje Glavaš, Miloš Obrenović, Ilija Barjaktarević i drugi.
Interesantno je poreklo glavnih komandanata sukobljenih vojski.
Huršid-paša, niški vezir, bio je srpskog porekla. Rođen je u nekom selu u okolini Paraćina. Kao dete odveden je u Carigradi poturčen! Bio je to bolan danak u krvi za srpsku raju. U 1809. godini bio je određen za zapovedika otomanske vojske, koja je imala zadatak da uguši ustanaku Karađorđevoj Srbiji. U početku pohoda imao je uspeha. Posle pobeda na Kamenici i Deligradu, proširio je ofanzivu na istočnu Srbiju, a potom i na središnje, moravsko područje, čime je nameravao da prodre do Beograda i izbije na Savu i Dunav, do granica austrijskog carstva. Huršid-paša je uspeo da uguši srpski ustanaki zaposedne Karađorđevu Srbiju, posle mnogo napora i sticaja međunarodnih okolnosti, tek u 1813. godini.
U Carigradu je dočekan kao slavodobitnik, pobednik nad Srbima.
Grof Orurk je vodio poreklo od irskog kralja koji je živeo u desetom veku, kako navodi Adam Nikolić. Kraljevi potomci zavladali su grofovijom Leitrim.
Jedan od njih, Brijen Orurk preselio se, 1688.,posle Stjuartovaca, u Francusku.
Džon i Kornelije Orurk, njegovi unuci, prešli su 1760. u rusku službu. Grof Josif Korniljevič(1763-1849), sin Kornelijev, poznat kao grof Orurk učestvovao je u mogim borbama, pre nego je stigao u Varvarin i proslavio se u Karađorđevoj Srbiji briljantnom ekspedicijom. Vreme Varvarinske bitke može se utvrditi na osnovu različitih izvora koji kazuju isto, za razliku od navoda iz priča i neargumentovanih sekundarnih izvora(Petar Jokić 6. i 8. septembar, Milosav Resavac 28. i 29. avgust, L. Arsenijević Batalakada je Varvarinska bitka bila dva uzastopna dana...).
Varvarinska bitka je vođena 6. i 10. septembra 1810. prema Dnevniku grofa Orurka i zapisu Vuka Stefanovića Karadžića. To tvrdii ruski istoričar, A. Petrov, kao i Gofman, Konstantin Nenadović, Stojan Novaković i drugi.
Raspored suprotstavljenih snaga
Uoči Varvarinske bitke grof Orurk rasporedio je srpske i ruske snage u dva preuređena šanca, velikom i malom. Na kilometar ispred, prema otomanskom položaju, isturio je dve kare srpskih vojnika i dve kare ruskih vojnika. Između njih, u razvijenom frontu, postavio ruske ulane.
Konjicu, srpsku i rusku, rasporedio je na levom i desnom krilu. Srpska je bila neposredno uz Zapadnu Moravu, i to pod komandom Hajduk Veljka. Na desnom krilu prema Varvarinu bilo je 500 konjanika kozačke konjice, kojom je komandovao kapetan Niko Nikić. Poseban deo konjice bio je skriven u obližnjoj uvali. Grof Orurk je, s obzirom na položaj, neposredno komandovao isturenom konjicom i pešadijom. Nije zapostavio ni pozadinu, koju je dobro obezbedio, da bi odgovorio na eventulni otomanski pokušaj opkoljavanja.
U suštini, bio je to planski odbrambeni položaj,s osloncem na dobro utvrđene šančeve. Huršid-paša je rasporedio svoju vojsku tako ispred sela Maskare da bi ofanzivom, sa značajnom brojčanom prednošću, naročito konjice, i bez utvrđivanja, porazio srpsko-ruske snage pod komandom grofa Orurka. Računao je da ih u prvom naletu satera u Veliku Moravu.
Tok bitke
Šestoseptembarski sukob
Varvarinska bitka počela je 6.(18)septembra u 07.00 časova, 1810 godine.
Otomanska vojska prva se oglasila topovima. Potom u nekoliko talasa konjanici i pešadinci napali na srpsko-ruske isturene snage.
Grof Orurk je prepustio protivniku inicijativu.Čekao je da se napadači približe na domet njegovih topova i pušaka. Kada se to dogodilo, topovskom i puščanom vatrom zasipao je otomanske jurišnike.
Artiljerijski dvoboj srpsko-ruske i otomanske vojske opisao je Čolak-Anta Simeonović, Karađorđev ađutant, učesnik u boju na Varvarinu. Zabeležio je priču koju je čuo, kako je otomanska vojska raspolagala sa 12-15 topova, od kojih je jedan bio veliki, visoko uzdignut na tabli. Otomanske nišandžije neprestano su tukle savezničke, srpsko-ruske snage. Đulad je, međutim, promašivala, zato što top nije bio dobro postavljen. Saveznička artiljerija je bila mnogo preciznija. Veliki gubici izazvali su zastoj otomanskih napadača. Suprotno očekivanju, kao da je to bio signal za još snažniju otomansku navalu.
Kako je opisan grof Orurk u boju, koji je bio sve žešći i žešći? Lazar Arsenijević Batalaka je zabeležio kako je „u sredini kare stojećii samo jedan prutić u rukama držeći, hladnokrvno komandovao i svoje (ruske-S.B) vojnike kao i srpske na bodro stajanje protivu neprijatelja oduševljavao“.
U povoljnom momentu udario je sa bokova srpskom i kozačkom konjicom na centar otomanskog napada. Bio je to vrhunac žestokog sukoba.
Huršid-paša bio je prinuđen da se povuče, istovremeno uputivši svežu pešadiju u neizvesnu borbu. Posle nekoliko časova, pretrpela je još veće gubitke no minuli jurišnici. Poraz napadača bio je neminovan. Prvi dan Varvarinske bitke tako je bio okončan oko 18.00 časova. Nije bilo pobednika, iako su gubici na srpsko-ruskoj strani bili minimalni, a na otomanskoj oko 1.000 ljudi.
Priprema za produžetak varvarinskog sukoba
Varvarinska bitka je produžena posle nekoliko dana, 10. septembra 1810. Do tada se raspravljalo o minuloj borbi i organizovale pripreme za odlučujući okršaj. Huršid-paša je planirao da novim udarom reši bitku. Preduzeo je utvrđivanje u šančevima. Po okolnim selima paljevinama i pljačkama zastrašivao je „ustaničku bazu“, kako bi prekinuo dotur i oslabio savezničke snage. Preduzeo je osmatranje, kao neku vrstu izviđanja kako bi došao do što tačnije procene brojnog stanja srpsko-ruske vojske. Prema kazivanju Anta Protića, Huršid-paša je, sa starešinama, odmah posle prvog dana bitke, izašao na Stalać. Svako je osmotrio srpsko-rusku stranu i saopštavao svoju procenu.Govorilo se da ima 20.000, ali i 10.000 srpskih i ruskih vojnika. Najbliži u proceni bio je Huršid-paša koji je uveravao da ih ima 12.000.
Grof Orurk je preduzeo na drugačiji način pripreme. Prvo je okrepio vojnike jelom i pićem, dok je za starešine priredio zakusku, predvodeći više i niže oficire. Tri sledeća dana preuređivani su šančevi. Vojsci je objasnio: ne da bi se odsudno branili, nego da bi za svaki slučaj „priugotovljeni bili“, ako se ne bi mogli u polju održati u sudaru s brojnijom otomanskom silom. Kako „reterirati“, gde i kako da se zadrži neprijatelj u eventualnom prodoru, sve dok ne stignu očekivana Karađorđeva pojačanja?
Analizirane su različite varijante kako preduprediti otomansku navalu na Srbiju, naročito s juga i zapada, dolinom Moravei preko Drine.
Bilo je važno da otomanska strana vidi kako stižu pojačanja „Varvarincima“. Posebno ohrabrenje bilo je 8. septembra 1810. kada je u logor stigao i Karađorđe.
Dvoboj Jovana Kursule i Crnog Arapina
U vreme priprema odigrao se dvoboj između Jovana Kursule i Crnog Arapina. To je bio megdan, kao i drugi na Istorku,u trokontinentalnom Otomanskom carstvu. Od srpskih ustanika, poznatije megdančije su bili: Hajduk Veljko, Stanije Glavaš, Jovan Kursula i drugi.
Megdan između Jovana Kursule i Crnog Arapina na Varvarinskom polju, pred nastavak varvarinske bitke, kao nijedan drugi, ovekovečen je pesmom. U čast odvažnog, hrabrog i nesalomivog srpskog megdandžije, Jovan Dragašević (srpski vojni velikan, istoričar, istoričar-geograf, prvi urednik prvog srpskog vojnog lista Vojin, potom i Ratnika, pesnik, dramaturg) je spevao pesmu pod naslovom Kursula.
Desetoseptebarski sukob
Promene
Drugi deo bitke na Varvarinskom polju bio je 10.(22) septembra 1810.
Promena plana i rasporeda sukobljenih snaga Huršid-paša je, uočivši da se savezničke snage nalaze između Velike i Zapadne Morave, s malo, ili nimalo prostora za odstupanje, izmenio je strateški koncept i raspored snaga. Ključna promena se ogledala u kombinovanju nastupa s fronta i istovremenom usmeravanju konjice da obuhvate oba protivnička krila.
Tako je trebalo da se stvori situacija kojom bi se srpsko-ruske snage prinudile na predaju ili pad u Moravu!
Grof Orurk je prozreo ideju Huršid-paše. Pripremio je adekvatan odgovor.
Artiljerijom i pešadijom je zapoveđeno da se dejstvuje iz šančeva, dok je konjica bila raspoređena iza utvrđenja, spremna da bude usmerena prema pokretima otomanskih napadača.
Huršid-paša počeo je napad u 09.00 časova 10. septembra 1810. Istovremeno s fronta-artiljerija, konjica i pešadija, kao i skrila konjica. Vatru je otvorio iz 9 oruđa. Grof Orurk je odgovorio vatrom iz svojih topova. Obostrana kanonada je trajala oko 3 sata.
Iznenađenje za Huršid-pašu je bilo što grof Orurk nije izveo vojsku u polje i krenuo bitku. Naprotiv, grof Orurk je strpljivo čekao napadače da se približe šančevima. Huršid-paša je u neočekivanoj situaciji usmerio svoje trupe tako da obuhvati protivničko desno krilo. Sa znatno brojnijom konjicom opkoljavanje se odvijalo na delu od severne strane Maskara do ušća Kalenićke reke.
Grof Orurk je blagovremeno parirao: na svoje desno krilo usmerio kozačku konjicu pod komandom kapetana Nikića, kao i na svoje levo krilo srpsku konjicu pod komandom Kutule, barjaktara paraćinske vojske.
Otomanska konjica je u ovom žestokom sudaru bila razbijena i proređena velikim gubicima. Huršid-paša je ne bez poteškoća konsolidovao konjicu i iznova udario na protivničko levo krilo tik uz Zapadnu Moravu. Tu je odgovorio Hajduk Veljko sa svojim bećarima. Iako ranjen u levoj šaci, „pokazao čuda od junaštva“.
Posle neuspelih napada na centru i krilima, koji su trajali do 15.00 časova, Huršid-paša se povukao s vojskom u šančeve kod sela Maskare. Srpsko-ruska strana je očekivala novi napad.
Huršid-paša je uvideo da je izgubio Varvarinsku bitku.
Imao je velikih gubitaka u ljudstvu, posebno u broju konja. U vreme bitke, od dima topova i pušaka nije se moglo videti šta je palo u polju, zabeležio je u svom Dnevniku, dobrovoljac iz Srema, Nićifor Ninković: „A kad sutra dan pogledamo, beli se ono ravno polje od turskih konja.Misli čovek da su ovce kako pasu ili labudovi pali po polju.“
Rusko-srpski gubici bili su izuzetno mali. Prema ruskim izvorima, ruske snage su imale samo jednog poginulog Kozaka i 37 ranjenika, dok je na srpskoj strani bilo 15 poginulih i 49 ranjenih.
Ovakav ishod bio je rezultat, pre svega, veštine i umeća, hrabrosti, smelosti i pronicljivosti grofa Orurka u strateškii taktički osmišljenom vođenju borbe. Posle tri poraza, na Jasici i dvaputa kod Varvarina, procenio je da nema izgleda na uspeh.
Položaj su napustili 15. septembra i povukli se ka Nišu, Leskovcu, Novom Pazaru....
Značaj srpske pobede u Varvarinskoj bici
Vest o srpskoj pobedi u Varvarinskoj bici bila je objavljena stanovništvu Beograda 21. septembra 1810. godine, u 08.00 časova, sa 12 topovskih granata.
Tako su propale višemesečne pripreme i ratovanje Huršid-paše protiv srpskih ustanika, s ciljem da uguši ustanak i ponovo zaposedne Srbiju.
Grof Orurk je u Varvarinskoj bici nadvisio Huršid-pašu kao vojskovođu. Karađorđe ga je nazvao Spasiocem Srbije. Od ruskih oficira, posebno su se istakli pukovnik Savoini, komandant Ladoškog puka,i kapetan Niko Nikić na čelu kozačke konjice. Potčinjeni su dosledno sprovodili naređenja starešina, počev od najvišeg...Hrabrost, izdržljivost, vera u samoodržanje...odlikovali su srpske i ruske borce. Najviše su se istakli Hajduk Veljko, Stanoje Glavaš i Jovan Kursula...Karađorđe je oprostio greške Hajduk Veljku počinjene u 1809. godini zbog junaštva u narednoj godini, naročito u Boju na Varvarinu.
Za junaštvo u ovom boju resavska vojska pod komandom Milosava Resavca i paraćinska konjica pod komandom buljubaše Kutule darivane su sa po jednim barjakom. Na jednoj strani barjaka bio je natpis:Mačva i svinjska glava sa zabodenom strelom u njušci; s druge strane nalazio se natpis: Rama i gola ruka do lakta sa isukanom sabljom.
Pobedom u Varvarinskoj bici povraćeno je sampouzdanje ustanika i vera u trijumf slobode.
Otklonjena je velika opasnost od otomanske najezde i krvavog pokoravanja Karađorđeve Srbije, sa zastrašujućim kaznama. Ishod u Boju na Varvarinu značajniji je ako se posmatra u odnosu na teške srpske poraze u 1809. godini i sumorno stanje u srpskom ustaničkom svetu. Karađorđeva Srbija je, suprotno crnim predviđanjima, opstala još tri godine. Oslobođeni deo Srbije je proširen u narednom periodu, naročito posle pobede kod Loznice.
Unutar njenih granica, osim teritorije Beogradskog pašaluka, našla se i Krajina, Crna reka, Ključ, Aleksinac, Banja(Soko), Paraćin, Kruševac, Stari Vlah-Studenica, kao i Jadar i Rađevina.
Varvarinski uspeh je simbolizovao zajedničku srpsko-rusku borbu u moderno vreme. Međunarodni značaj „Varvarinskog savezništva“ izražavao se u dubljoj pobudi borbe za opšte ljudske vrednosti. Varvarin 1810. je simbolizovao oslobađanje užarenog komada Evrope, više vekovnouronjenog u otomansko tiranstvo i islamsku civilizaciju.
Spomen i nada
Grof Orurk je za Varvarinsku pobedu unapređen u čin general majora.
Značaj pobede je bio utoliko veći što je omogućio povratak srpskih ustanika na granice od pre poraza na Čegru, krajem maja 1809. U tome su značajan udeo imale i snage koje je okupio Karađorđe u Šumadiji.
Zahvalni Temnićani su podigli spomenik grofu Orurku na Varvarinskom polju, na mestu na kome se odigrala Varvarinska bitka. Najviše staranjem i zaslugom Odbora pod predsedništvom predsednika opštine Varvarin, gospodina Konstantina Žikića. Spomenik je visok četiri ipo metra, od granita, na kome je urezan natpis:
Generalu grofu Orurku zapovedniku ruske vojske
i ostaloj braći Rusima borcima
i junacima u spomen stogodošnjice boja.
Zahvalni Temnićani -1910 god.
U slozi je Slovenima snaga.
Spomenik je osvećen na svečanosti, 10. septembra 1910. godine, u prisustvu Nj. V. Kralja Petra I i celog Njegovog doma, kao i ruske delegacije.
U isto vreme bio je osvećen i spomenik Jovanu Kursuli u porti varvarinske crkve.
Spomenik je visine 1 metar i 85 santimetara, načinjen od crnog mermera. Na mermeru je urezan natpis:
Jovi Kursuli i ostalim našim junacima
I borcima u spomen stogodišnjice boja
Na Varvarinskom polju.
Zahvalni Temnićani 1810-1910.
U varošici Varvarin jedna lepa ulica je od septembra 1910. ponela ime grofa Orurka
Нема коментара :
Постави коментар