Prenosimo tekst govora Nenada Uzelca održanog povodom obeležavanja godišnjice bombardovanja mosta u Varvarinu 28. maja 2013. godine u Domu kulture u Varvarinu.
„Istinu vam kažem: ako zrno pšenično, pošto se baci u zemlju, ne umre, ono će ostati jedno; a ako umre, doneće mnogo ploda.“ – reči iz Jevanđelja po Jovanu ispisane na grobu Dostojevskog i na početku njegovog najvećeg romana Braća Karamazovi. Evrozapadnjak nas je, prijatelji moji, posećivao nebrojeno puta – uvek po nemilosti. U dvadesetom veku zaređao zloduh, te ga i mi mlađi i oni najstariji znamo i pamtimo: u dubini svoje duše Srbin ga je, po zlu kojeg je činio, sintetizovao, upoznao, na način da ga imenuje samo jednim imenom – Nemac.
Dolazili su đavoli šegrti u čizmama vojničkim, naravno, s puškama i noževima, a o pojasu – bombe. Dođoše nam i krajem prošlog veka – bejahu nam gosti samo sa visina: ne imađaše, junaci, srca za megdana. Dođoše u nekakvim metalnim letećim kutijama – i duša im je od metala; zasmradiše – od smrada su spravljeni – sve pod nebom Gospodnjim, e da bi, kako kaže Njegoš, otrov svoje adske duše i na ovaj varvarinski kamen izbljuvali.
Miran, sunčani, a prijatan dan, dan sretanja i susretanja srpskih duša: znaju to zlikovci – nemaju oni, od đavola su, ni sretanja ni susretanja. Udariše jednom – divno jutro se uobliči u vrisak; nebi im dovoljno – likuju: udariše drugi put – i znaju, zadovoljni: stradalnicima postadoše i oni što potrčaše da stradalima pomognu – i nebo se ispunilo srpskim vriskom. Deset duša, deset pšeničnih zrna ubiše četiri leteće metalne, germanske utvare.
Evrodivljaci Karla Velikog – štono li su ?! Kuga ljudska! – kako zbori Cetinjski Vladika. Zveri u vatrenim kočijama, kako ih na nebu gleda pre dva milenjuma, apostol Jovan. Eto – oni su ubili i malu Sanju Varvarinku, a sitni đavolji pojac, germanoman Džejmi Šej, tim povodom grgoće zapadnoevropsku filozofiju života:“Da se zlo savlada, i to uvek ima svoju cenu. To, nažalost, nikada ne dođe besplatno. Ali, naš neuspeh da savladamo veliko zlo bi nas mnogo više koštao.”
Srbinu je ova filozofija nepoznata. Istočnom, pravoslavnom čoveku život vrhuni duša, te veliki Dostojevski, nasuprot malo Džeju, u svojoj raspetosti između greha i večne harmonije, o ubijanju dece govori:“Čuj, ako svi moraju patiti, da bi stradanjem kupili večnu harmoniju, šta će onda tu deca? Kaži mi, molim te? Sasvim je nepojmljivo zašto su morala da stradaju i ona, dečica; zašto da ona svojim patnjama kupuju harmoniju ? Što li su ona i dospela u materijal i sobom nađubrila za nekoga buduću harmoniju ?…Dok još imam vremena žurim da se ogradim, i stoga se od te najviše harmonije potpuno odričem. Ona ne vredi jedne suzice ni samo onog na smrt izmučenog deteta. Ne vredi, jer su suzice njegove ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, inače ne može biti
harmonije… zamisli da, na primer, ti sam podižeš zgradu sudbe čovečanske, sa namerom, da na završetku usrećiš ljude, da im najzad daš mir i spokojstvo, ali da zato prethodno moraš na smrt izmučiti samo jedno majušno stvorenjce i da na neosvećenim suzicama njegovim zasnuješ tu zgradu;-bi li pristao da pod tim uslovima budeš arhitekta ?- kaži, ali ne laži!“ Šta mislite šta je Aljoša Karamazov odgovorio svom bratu Ivanu ? „Ne, ne bih pristao, – tiho progovori Aljoša. – I možeš li odobriti ideju: da ljudi, za koje ti zidaš, pristanu da prime svoju sreću na neopravdanoj krvi onog malog izmučenog deteta, i, kad je prime, da ostanu zanavek srećni? – Ne, ne mogu je odobriti!“
Samo tako može zboriti i osećati biće onog naroda kome život vrhuni duša, ruskog i srpskog. Hristove reči o tajni pšeničnog zrna samo se u toj i takvoj duši bezgranično sjemene: ako zrno svoga bića poseje u Hristu, i ono umre u njemu, onda će ono živeti, rasti i mnogo ploda doneti. Deca su ta bića koja će usred svoje nevisnosti i sveljublja, zasejati to seme u Njega.
Mali Džej je govorio:“Srbe treba spokojno bombardovati, jer će se sve zaboraviti.“ Kursula, Jovan Petrović Kursula, septembarskog dana šeste godine srpskoga ustanka, zajaha svoju kobilu Strinu i krenu u susret crnom Arapinu. Sa čibukom u ustima, opancima na nogama, šubarom na glavi i sabljom o ramenu ode Kursula da brani Evropu. Da brani Evropu na varvarinskom polju! Boreći se protiv neprijatelja nije Kursula znao da brani još većeg neprijatelja svoga. Braneći slobodu Srbinovu branio je Bizmarka. Pet godina kasnije rodi se tvorac prvoga Rajha. Dve godine pre pade junak, Jovan Petrović Kursula, pade Srbin da bi se Nemac, još jednom, u miru rodio, i Rajh svoj, krvlju i mačem, stvorio. Braneći evropsku decu ustanički junaci, ne znajući, spremiše novo zlo za svoju. I Džejić, koji je pozivao na ubijanje Srba, postoji zahvaljujući srpskim Kursulama.
Prijatelji moji, Sanja Milenković, to zrno pšenično, i svih deset zrna umrlih na mostu tog majskog dana, kriju još jednu tajnu: ljubav. Ljubav koja se rađa iz nesreće. To najmlađe zrno koje je umrlo toga dana na mostu, Sanja Milenković, i najstarije, Tola Apostolović, i svi njihovi sadruzi na Nebu, i Most, neka ostanu večna veza u ljubavi i slozi među stanovnicima ovoga maloga mesta. Sanja Milenković, večno sećanje i prisećanje srpskoga naroda, nama i vama, stanovnicima ovoga mesta, celome srpskom narodu, treba da bude jedan od onih lepih plavih golubova kojima Dosotjevski naziva decu, a koji lete nad našim glavama, koji lete nad Mostom, Mostom koji više ne spaja samo dve obale, već spaja u ljubavi i miru sve one koji žive sa njim i sa pšeničnim zrnima umrlim na njemu. Beskonačni gubitak može se nadoknaditi samo beskonačnošću gubitka, pa tako beskonačni gubitak postaje beskonačni dobitak. Da ne bi zaboravili Sanju, – Most i duše umrle na njemu, neka budu kolevka večnog srpskog rađanja, ljubavi i mira. Ne zaboravimo ih, neka ih Bog čuva!
Нема коментара :
Постави коментар