Jovan Kursula, ranije Petrović, rođen je 1768.godine u selu Donjoj Gorevnici, ondašnjoj knežini podgorskoj. Inače su mu roditelji otac Velimir i majka Magdalena starinom bili iz Crne Gore od Drobnjaka.Ali ga je majka posle smrti oca mu, preudavši se, prevela u selo Cvetke.
Kada je Karađorđe 1804. godine digao ustanak na Turke, Kursula je sa nekoliko svojih drugova iz ove okoline prite kao mu u pomoć i pripadao je Mutapovoj vojsci (knežine pod gorske nahije rudničke). učestvovao je u svim bojevima zajedno sa Mutapom, kao na Čačku u martu i na Karanovcu (Kraljevu) u junu 1805. godine. A kad nije bilo boja, on je sa svojim momcima krstario po ovoj okolini i štitio narod od turskih pljačkaških skitnica, koje je progonio i na licu mesta ubijao (kao što je napred pomenutog Zgura Memed-agu u ovoj okolini u pljački uhvatio i ubio). Ali je istina Kursula ipak od svih starešina bio nezavisan, jer ni pod čiju komandu nije pristajao, a ni sam nikom nije voleo da komanduje. No, iaka nikakvo starešinstvo nije imao, niti je hteo da ga ima, ipak zbog njegovog velikog junaštva i što je na megdane rado izodio i na njima velike uspehe pokazivao, Karađorđe ga je u rangu vojvoda računao, a bilo je i takvih koji su ga zvali „megdandžijom”.
Kursula nije ni bio za vođu vojske, zato što je bio od¬više tvrd na ušima, ali je raspolagao velikom snagom, hitrinom i neustrašivom hrabrošću, iz čega je junak nad junacima bio, da ni hajduk-Veljku nije ustupao. On ce nije plašio puške ni sablje. Uvek je dobre konje jahao i nikud u boj peške nige izlazio. On je najviše voleo sa golom sabljom zaturenom na rame u boj i na megdan ići. Između mnogih konja koje je Kursula promenio najbolja mu je bila bedevija kobila koju je zvao „Strina”-a, koja je bila zelena kao trava. Ona ga je najbolje poslužila, sa njom je 1810. godine u Polju varvarinskom crnom Arapinu na megdan izašao, gde je odsudna i krvava bitka od 6. do 10. septembra bila, gde je srpski vožd Karađorđe sa 18 svojih vojvoda (Srba) i ruskim komandantom grofom Orurgom i sa 700 Rusa bio. Kursula je tu sa svojom bedevijom veliko junaštvo pokazao, pogubivši crnog Arapina. Time je Srbima podigao hrabrost, a kod Rusa veliki ugled, da je od tada mnogo više cenjen srpski vojnik.
Kursula je obično na megdan polazio pušeći njegovu lulu sa duvanom, koju je pred samim ciljem, odnosno protivnikom lagano istresao i stavljao u svoju čibučnicu.
Isti se još pre varvarinske bitke naročito proslavio na Crnom vrhu 1809. godine, boreći se sa Gušancem, gde je mnoge Turke posekao.
No u vreme varvarinske bitke na sredinu bojišta izašao je jedan turski strašan junak na vranome hatu, krupna ljudina, sa velikim crnim brkovima, držeći golu sablju u desnici ruci, zasukao bele rukave, preko lakta do ramena i sa sabljom Srbe na megdan poziva.
U narodnoj pesmi ce to ovako kazivaše:
Kakav beše crni Arapine,
zazor beše u njeg’ pogledati,
a kamoli megdan dijeliti,
Crna lica, očiju krvavih,
na sred polja izaš’o i stao,
megdan xoće, pa je uzdrhtao…
Kad je Karađorđe u polju video crnog Arapina, vrlo my je teško bilo, zamišljajući šta može na megdanu biti. I tako ljutit zađe po loropy srpske vojske tražiti Jovana Petrovića, koga jedva nađe pozadi van logora blizu jedne šume, gde je sam samcit sedeo na jednom orahovom panju i pušio čibuk a sablju golu preko krila držao. Karađorđe ga s’ leđa pozove, rekavši my: „Brat Jovo! Brat Jovo!” i rukom ga do ramena dohvati, A Jovan se okrene i kad pored sebe,vide Karađorđa, odmah na noge skoči i reče: „Zapovedajte, Gospodaru!” Karađorđe će reći: „Zar ti ne vidiš da nas Turčin na megdan poziva, pa od tolikih naših junaka, neće niko da my izađe — da ga smakne, nego se svaki nevešt čini! Moraću ja sam kojekude, da idem i da psa ućutkam da više ne laje”. Jovan zapita: „A gde je, Gospodaru?” — Karađorđe mu reče: „Eno ga vidiš u polju na hatu” Jovan ge popne na šanac i čuči, metne ruke poviše očiju da bolje vidi. Kad pogleda, nasmeja se, pa reče: „Ta Gospodaru! Zar onoj „trti” neće niko na megdan da izađe? Oprosti, Gospodaru, ja ga prije nisam ni video ni čuo”.
Zatim je Jovan još rekao: „ E, pa baš dobro, Gospodaru, ja ću ići, jep i ‘nako je mene Bog odredio da se kusuram s Turcima”. I po toj reči kako Jovan reče da se kusura, sva vojska i sve srpske starešine prozovu ga „Kusurlija — Kursula”.
Potom, kad Kursula primi k znanju da on treba da ide na megdan crnom Arapinu u Varvarinsko polje, odmah je zovnuo svoje momke i kazao im: „Dovedite mi Strinu”. Kad mu je dovedu, Kursula je uzjahao i odmah, po svojoj navici, zapalio čibuk, zatim pušeći, pusti svoju bedeviju eve ‘odom polako, mirno i nemarno je otišao pravo turskom megdandžiji. Kada je došao malo bliže Turčinu, polako je istresao čibuk i stavio u čibučnicu. Zatim naodmah s ramena sukne svoju oštru palošinu i vikne: „Drž’ se, Ture, eto ti Kursule!” Na potrči pravo Turčinu. Kad ga je Arapin video, uplašio se i uzeo sablju u zube, pa iz kubure pištolj vadi i na Kursulu pali, da ga s bedevije svali, pa za njim naodmah i drugi put, a kada vide da ga ne potrevi, odmah je svoga mrkog hata okrenuo i u turski logor begati stao. Ali ga Kursula ca svojom bedevijom pred samim turskim logorom i na oči svih Turaka stiže — sabljom mahnu, odseče mu glavu. Zatim glavu Arapovu i hata uzme i u srpski logor pred Karađorđa Kursula se zdrav i čitav vrati.
Kursula se 1813. godine najviše nalazio na Deligradu, gde je u zoru na dan Preobraženja 6 (19) avgusta iste godine na svojoj bedeviji, a ca svojim seizom sestrićem Ljubisavom Radosavljevićem zvanim „Tulja” iz cela Cvetaka, iz jednog šanca otišao u drugi kod vojvode Parezana i Novičića na neki dogovor. Kad je pred šanac došao, sjašio je i svoju Strinu predao seizu Ljubisavu da mu je vada dok se on u šancu sa pomenutim vojvodama dogovori. Ho kako je Parezanov šanac bio napred isturen i služio za predstražu, Turci rečenog dana u zoru udare na Parezanov i Novičićev šanac. Utom Kursula potrči vratima šanca da se dočepa svoje bedevije, ali mu se seiz od Turaka uplaši i pobegne nekud bez traga, — a svog ujaka Kursulu ostavi na deligradekom šancu, gde ga Turci na 17 mesta smrtno rane. Najteža my je rana bila ona na plećki (koju je zadobio od udarca koplja), jep my ce koplje bilo i zalomilo u kosci od plećke, pa kako je tursko koplje bilo na vrhu otrovno, to je zatrovalo ranu i krv. Kada je Kursula bio onesposobljen za dalju borbu sa Turcima, njegovi momci su ga uzeli nositi. Ali pošto je bio u teškim ranama da se uopšte nije mogao nimalo kretati, to su my bili ispleli lesu od pruća, pa stavili između dva konja i ranjenog Kursulu odozgo na onu lesu metnuli i tako ga iz Deligrada do njegove kuće u Cvetke doneli. Od tih rana Kursula je posle deset dana, tj. 16 (29) avgusta iste 1813. godine umro kod svoje kuće u selu Cvetkama. Potom je sahranjen u grob svoje majke, kod stare cvetačke crkve brvnare, sa njene zapadne strane (i danas njegov nadgrobni spomenik se nalazi kod pomenute crkve).
Kursula je uvek nosio dugu i smeđu kosu, lice mu je bilo belo, obraza punih, a dosta prićosav, rasta krupnog, u plećkama širok i malo pognut, na ušima tvrd. Od odela je uvek nosio gunj i čakšire od seljačkog grubog sukna, na nogama opanke, a povrh njih bele čarapaluke, na glavn šubaru od jagnjeće kože (na slici mu nedostaje ta šubara, iako nikad nije bio bez nje, ovde je, naprotiv, slikan bez nje).
Нема коментара :
Постави коментар