Turčin potegne dvaput pištolj na Kursulu pa kad ga ne potrevi, okrene hata i nagne begati u turski logor – zabeležio je hroničar
Pre nego što je Karađorđe zaključio dogovor o načinu
suprotstavljanja Huršid-paši, srpske vojvode molile su ga da u boju ne
učestvuje, govoreći mu:
"Gospodaru, mi te svi molimo da se na stranu ukloniš iz
ovoga boja, jer je mnoštvo Turaka, a nas malo, pa ako nas Turci razbiju i mi
izginemo, narod će se opet oko tebe skupiti, i ti ćeš naći druge vojvode i
zemlju održati. Ali, ako bi nas s tobom Turci razbili i ti poginuo, onda nema
se oko kog narod skupljati i sve bi prslo i propalo".
Na to im je Karađorđe odgovorio:
"Koje kude, vidim da je velika turska sila i doista je
tako. Al’ će vojska misliti da se bojim Turaka, pa će se poplašiti, i onda može
zlo biti".
"Neće, gospodaru, mi ćemo ji junačiti!", rekoše
uglas vojvode.
Utom se vojvodama priključio i grof Orurk, rekavši:
"Gospodaru Đorđe, ako Turci budu jači, bolje je da razbiju samoga mene,
nego mene i tebe".
Na kraju je Karađorđe prihvatio sasvim razumljiv predlog.
Tako je srpski Vožd 6. septembra izdao zapovest za boj pa se
potom povukao na jedno brdašce, severno od desnog krila srpske vojske, odakle
je imao preglednost bojišta.
Huršid-paša pošao je prvi i napao u širokom frontu. Srbi su
pustili Turke da se približe na sigurnu daljinu, "pa onda živu vatru iz
pušaka i topova na Turke ospu".
Prilikom jednog napada Turaka, Karađorđe je, pomno prateći
neprijateljsku vojsku na bojištu, odjednom kazao: "Ene, po duši ji
turskoj! – i za tili časak sleti nizbrdo u vojsku, upravu pred vojskom
preduzme, i po dugoj krvavoj borbi Srbi Turke odbiju".
Sagledavajući učinke prvog boja, Huršid-paša je zaključio da
bi mu bilo bolje da se i on utvrdi, pa je odlučio da podigne zemljana
utvrđenja. Međutim, sasvim neočekivano, jedan megdan, koji je Kursula rešio u
srpsku korist, dao je novi impuls vojničkoj hrabrosti i borbenom moralu srpskim
borcima, što će potom biti presudno za ishod odlučujućeg boja.
Hroničar je zapisao: "Pre odsudnog boja, na jedan dan
iziđe na sredinu bojišta jedan turski starešina, junak, na jednom vranom hatu.
Krupna ljudina, sa velikim crnim brkovima, držeći golu sablju u ruci, gdi su mu
na rukama rukavi do ramena zasukani bili, pozove Srbe na mejdan, na sablju. No
ni jedan od Srba ne usmeli se da mu na mejdan izađe. Ponašanje Turčina naljuti
Karađorđa, te on pozva junaka nad junacima – Kursulu. Kada mu Karađorđe pokaza
Turčina, Kursula s čuđenjem upita:
"Ta, Gospodaru, zar onoj trti neće niko na mejdan da
izađe?"
"Zatraži da mu dovedu konja "strinu", čuvenu
arapsku zelenu bedeviju, Karađorđev poklon… Zapali čibuk, pojaše bedeviju i
pušeći sve odom polako, mirno i nemarno ode upravo turskom mejdandžiji i kad
dođe ponabliže Turčinu, istrese čibuk, ostavi ga u čibukluk, pa sukne s ramena
oštru palašnu i vikne: Drž’ se, Turo, evo ti Kursule!" pa upravo Turčinu
poteče. Turčin kad ga vidi, uplaši se, baci sablju u zube, pa potegne jedan
pištolj na Kursulu, pa i drugi, kad ga ne potrevi, okrene mrkova hata i nagne
pravce u turski logor begati. No, Kursula na brzoj bedeviji, pred samim turskim
logorom, stigne ga i na očima Turaka dohvati ga sabljom i poseče, uzme mu glavu
i hata i u srpski logor vrati se".
Hroničar je dalje zabeležio: "U polju gde su ta dva
neobična junaka mejdan delila, gledala je i srpska i turska vojska i kad turski
mejdandžija okrene leđa i pobegne, u Srbe i Ruse uđe radost i veselje, a Turci
ćutali su i ni jedan od njih ni da ga požali, a kamoli da kidiše da ga odbrani
i da na Kursulu puca, no samo po neki Turčin jedko vikao je Kursuli: "Mašala,
mašala, kad se nađe junak nad junakom".
Huršid-paša je 10. septembra ojačao napadni poredak i svom
silom ponovo udario na dobro utvrđene Srbe. Združene snage žestokom vatrom su
odbijale napad za napadom, da bi se zatim paša predomislio i otpočeo povlačenje.
Pobeda srpskog megdandžije kao da mu je dala uverenje da je dovoljno učinio i
da mu je sigurnije da se povuče. Nešto mu je govorilo da bi Karađorđe mogao
zatvoriti izlaz iz varvarinskog polja i time bi bio u klopci.
Padom mraka otpočeo je povlačenje i prebacivanje snaga kod
Jasike preko Morave i preko Kruševca vratio se u Niš.
Različiti su podaci o jačini neprijatelja u varvarinskoj
bici.
Petar Radovanović je u delu "Vojne Srba sa
Turcima" ustanovio da je bilo 70.000 Turaka podržanih sa 26 topova naspram
12.000 Srba i 6.000 Rusa sa 10 topova.
Poginulo preko 1.000 Turaka, 70 Srba pešaka i 10 konjanika,
sedam ruskih pešaka, 12 kozaka i štapski oficir, sestrić grofa Orurka.
Нема коментара :
Постави коментар