KURSULINO JUNAŠTVO

Turčin potegne dvaput pištolj na Kursulu pa kad ga ne potrevi, okrene hata i nagne begati u turski logor – zabeležio je hroničar 

Pre nego što je Karađorđe zaključio dogovor o načinu suprotstavljanja Huršid-paši, srpske vojvode molile su ga da u boju ne učestvuje, govoreći mu:

"Gospodaru, mi te svi molimo da se na stranu ukloniš iz ovoga boja, jer je mnoštvo Turaka, a nas malo, pa ako nas Turci razbiju i mi izginemo, narod će se opet oko tebe skupiti, i ti ćeš naći druge vojvode i zemlju održati. Ali, ako bi nas s tobom Turci razbili i ti poginuo, onda nema se oko kog narod skupljati i sve bi prslo i propalo".

Na to im je Karađorđe odgovorio:

"Koje kude, vidim da je velika turska sila i doista je tako. Al’ će vojska misliti da se bojim Turaka, pa će se poplašiti, i onda može zlo biti".

"Neće, gospodaru, mi ćemo ji junačiti!", rekoše uglas vojvode.

Utom se vojvodama priključio i grof Orurk, rekavši: "Gospodaru Đorđe, ako Turci budu jači, bolje je da razbiju samoga mene, nego mene i tebe".

Na kraju je Karađorđe prihvatio sasvim razumljiv predlog.

Tako je srpski Vožd 6. septembra izdao zapovest za boj pa se potom povukao na jedno brdašce, severno od desnog krila srpske vojske, odakle je imao preglednost bojišta.

Huršid-paša pošao je prvi i napao u širokom frontu. Srbi su pustili Turke da se približe na sigurnu daljinu, "pa onda živu vatru iz pušaka i topova na Turke ospu".

Prilikom jednog napada Turaka, Karađorđe je, pomno prateći neprijateljsku vojsku na bojištu, odjednom kazao: "Ene, po duši ji turskoj! – i za tili časak sleti nizbrdo u vojsku, upravu pred vojskom preduzme, i po dugoj krvavoj borbi Srbi Turke odbiju".

Sagledavajući učinke prvog boja, Huršid-paša je zaključio da bi mu bilo bolje da se i on utvrdi, pa je odlučio da podigne zemljana utvrđenja. Međutim, sasvim neočekivano, jedan megdan, koji je Kursula rešio u srpsku korist, dao je novi impuls vojničkoj hrabrosti i borbenom moralu srpskim borcima, što će potom biti presudno za ishod odlučujućeg boja.

Hroničar je zapisao: "Pre odsudnog boja, na jedan dan iziđe na sredinu bojišta jedan turski starešina, junak, na jednom vranom hatu. Krupna ljudina, sa velikim crnim brkovima, držeći golu sablju u ruci, gdi su mu na rukama rukavi do ramena zasukani bili, pozove Srbe na mejdan, na sablju. No ni jedan od Srba ne usmeli se da mu na mejdan izađe. Ponašanje Turčina naljuti Karađorđa, te on pozva junaka nad junacima – Kursulu. Kada mu Karađorđe pokaza Turčina, Kursula s čuđenjem upita: 

"Ta, Gospodaru, zar onoj trti neće niko na mejdan da izađe?"

"Zatraži da mu dovedu konja "strinu", čuvenu arapsku zelenu bedeviju, Karađorđev poklon… Zapali čibuk, pojaše bedeviju i pušeći sve odom polako, mirno i nemarno ode upravo turskom mejdandžiji i kad dođe ponabliže Turčinu, istrese čibuk, ostavi ga u čibukluk, pa sukne s ramena oštru palašnu i vikne: Drž’ se, Turo, evo ti Kursule!" pa upravo Turčinu poteče. Turčin kad ga vidi, uplaši se, baci sablju u zube, pa potegne jedan pištolj na Kursulu, pa i drugi, kad ga ne potrevi, okrene mrkova hata i nagne pravce u turski logor begati. No, Kursula na brzoj bedeviji, pred samim turskim logorom, stigne ga i na očima Turaka dohvati ga sabljom i poseče, uzme mu glavu i hata i u srpski logor vrati se".

Hroničar je dalje zabeležio: "U polju gde su ta dva neobična junaka mejdan delila, gledala je i srpska i turska vojska i kad turski mejdandžija okrene leđa i pobegne, u Srbe i Ruse uđe radost i veselje, a Turci ćutali su i ni jedan od njih ni da ga požali, a kamoli da kidiše da ga odbrani i da na Kursulu puca, no samo po neki Turčin jedko vikao je Kursuli: "Mašala, mašala, kad se nađe junak nad junakom".

Huršid-paša je 10. septembra ojačao napadni poredak i svom silom ponovo udario na dobro utvrđene Srbe. Združene snage žestokom vatrom su odbijale napad za napadom, da bi se zatim paša predomislio i otpočeo povlačenje. Pobeda srpskog megdandžije kao da mu je dala uverenje da je dovoljno učinio i da mu je sigurnije da se povuče. Nešto mu je govorilo da bi Karađorđe mogao zatvoriti izlaz iz varvarinskog polja i time bi bio u klopci.

Padom mraka otpočeo je povlačenje i prebacivanje snaga kod Jasike preko Morave i preko Kruševca vratio se u Niš.

Različiti su podaci o jačini neprijatelja u varvarinskoj bici.

Petar Radovanović je u delu "Vojne Srba sa Turcima" ustanovio da je bilo 70.000 Turaka podržanih sa 26 topova naspram 12.000 Srba i 6.000 Rusa sa 10 topova.

Poginulo preko 1.000 Turaka, 70 Srba pešaka i 10 konjanika, sedam ruskih pešaka, 12 kozaka i štapski oficir, sestrić grofa Orurka.