Svadba
Najveće je roditeljsko veselje i najpreča briga da ožene ili udadu, jer se slobodno može reći da su, posle tih "srećnih dana", dočekali najveću radost i skinuli najveću brigu s vrata. "Da Bog da zelene vence dočekao!" blagosiljaju prijatelji i poznanici oca i mater, kad im se "imadne" malo dete, što će reći: da Bog da da dočekaš da ga oženiš ili da je udaš. "Da mi je samo da doživim da vidim šta će biti s njim, pa posle makar odmah umro", - govore stari i iznemogli roditelji, podrazumevajući pod tom željom zenidbu svoga sina ili udadbu svoje kćeri...
Do pre 30-40 godina u ova dva kraja ženili su i udavali od 20-30 godine. Ništa tada nije bilo zazorno oženiti "brkatoga momka" ili udati "sisatu devojku", niti je kome bilo tada začudo, ako bi se "zasedela devojka" udala ili "zasedeo momak" oženio. Danas već nije tako. Inokoština i druge prilike gone roditelje da što pre ožene sina, a strahovanje od sumnjivog morala i od zastarelosti da što pre udadu kćer. Osim toga mnogi roditelji danas žene sina i zbog kakvog miraza (kakve "dobre prilike", kako to oni obično kažu), a i da bi mati u snahi dobila što pre odmenu.
Ovde svadbe najviše bivaju s jeseni (a naročito od Mitrov-dana do božićnjih poklada). Ima zimskih (o mesnicama) i letnjih (o Trojicima) svadbi, ali su ove poslednje po sve retke, naročito po selima. Kad roditelji hoće da udadu kćer ili ožene sina, oni se na to rešavaju u napred za celu godinu dana. Kad su se već rešili, onda devojka udavača mora da pohita sa spremom, t.j. mora što pre da svrši i izradi sve što će joj za svadbu trebati, kao: čarape, košulje, ubruse, rukavice, gaće,čerge i naposletku jedan ili dva ćilima. Kad se pak koji otac rešio sina da ženi, on mora zarana da odvoji iz stoke potreban broj brava, da ih što bolje porani, da spremi piće i drugo što će trebati. Nu skoro opšte je pravilo da niko neće da pravi svadbu ako mu godina dobro ne ponese (t. j. ako mu berićet dobro ne rodi). Još se pred svadbu popravljaju kuće i ostale zgrade u avliji. A kad je sve to gotovo, onda roditelji puste glas da će sina da žene ili kćer da udaju. Onda nabave sinu ili kćeri što lepše haljine i stanu s njima češće ići po saborima, zavetinama i ostalim skupovima, gledajući ne bi li se ukazala pogodna prilika. Letnje posmatranje donosi jesenje rešenje, te gde je koji begenisao (zavolo) na ona vrata ide. Po srcu ili iz ljubavi ovde su ženidbe i udadbe retke, isto tako su retki slučajevi da devojka sama odbegne, već se u najviše slučajeva i žene i udaju po naredbi i volji svojih roditelja. Nu ima i izuzetaka, što pokazuju i neka vračanja, koja stoje u vezi sa ovim. Tako na pr. kad neka devojka zavoli nekog momka, "valja se" da ga pogleda (kradom, da on to ne vidi): kroz njušku od božićnjara, a on će zemlju da prorije", a nju će da uzme; kroz mrtvačku sveću, pa će da umire za njom; kroz višnju, pa će da svisne za njom; kroz omilen, pa će da mu omili; kroz ječam, pa će da ječi za njom, itd.; ili da mu izvadi ono mesto gde je zgazio desnom nogom, pa da ga unese u kuću i zemlju prevrne, te će mu na taj način prevrnuti pamet za njom, kao i da se na Đurđev-dan (rano, pre sunca) umije onom vodom ispod vodeničnog kamena, te će mu tako mozak zavrteti, da je voli do ludila. Ovakva se činja najviše čine na Đurđev-dan, o čemu ima dosta zabeleženog u mom članku "Đurđev-dan". I momci vračaju da ih zavoli devojka, koju oni vole, ali su njihova vračanja ređa. Na pr. oko pola noći, u oči mlade petke (mladog petka) "valja se" da momak u gluvo doba noći izađe napolje i da se uhvati za proštak (kolac) i, klateći ga, da zovne tri puta devojku, koju voli, pa će mu se, vele, ona odazvati (tj. ako ga vole); ili da uhvati u reci mrenu ribu, pa da je metne u nedra s desne strane, i kad riba lipše "valja se" da je sagore na žaru (da samo od nje postane ugljen), pa tu sagoretinu da stroši u prah, koji posle zgodnom prilikom treba da metne u vodu ili kakvo drugo piće, koje će devojka da pije. Posle ovoga devojkaće zavoleti dotičnog momka i poći za njega. Pri uzimanju (verenju) danas se ne pazi toliko na lepotu, koliko na imućno stanje.
Navodadžisanje
Kad su roditelji o saborima, zavetinama i drugim javnim skupovima izabrali devojku za sina, onda šalju devojačkim roditeljima navodadžiju, da ih pita: bi li dali devojku za tog i tog momka. Bez navodadžije ovaj se posao nikako ne vrši. Za to skoro svako mesto ima po jednog ili dva čoveka, koji se najviše i najradije bave ovim poslom: to su navodadžije. Navodadžiju obično šalje momkov otac i za to mu obeća izvesnu sumu novaca (od 4 do 12 dinara), tj. ako bi posao povoljno svršio. Pored toga devojka udavača daće mu o proševini ili svadbi čarape, jer to mu sleduje od njene strane. Po neki se navodadžija, kad polazi na ovaj posao, uhvati rukama za čičak, da bi mu se tako i započeti posao prihvaćao, a devojke udavače, kad bacaju smetlište na Đurđev-dan, (pre sunca), govore: "Smetlište na bunjište a navodadžija uz ognjište" (tako tri puta). Ako devojkin otac ne bi dao svoju kćer za ponuđenu priliku, on obično ne kaže otvoreno da ne da, već nađe neki drugi izgovor, kao na pr. da mu nije još devojka stigla, da mu nije spremna, itd.; a ako hoće da je da, on kaže navodadžiji, da on na ponudu pristaje samo neka se "mlađi" (tj. momak i devojka) gledaju, pa ako se jedan drugome dopadne, on nema ništa protivu toga. No ovo je gledanje više forme radi, a presudnu reč tu ima otac (ili mati, ako otac ne bi bio živ). Kad momkov otac dobije od devojkinog oca povoljan odgovor, on spremi sina pa još s nekim od rođaka ide na ogled... Kada se mlađi vide (uzgred, kradom i ispod oka, tj. da niko to ne spazi), onda svaki otac pita svoje "dete" dopada li mu se prilika? Ako se dopada, onda njih dvojica, ljubeći se, zaključuju prijateljstvo i od tada su prijatelji, pa se tako i zovu. U znak svršenog čina izbace po neki pištolj, te ga tako razglase po celom mestu. Nigde se skoro ne praktikuje da devojkin otac ponudi kome sam ili preko navodadžije svoje "dete", jer se takav postupak smatra za sramotu i podcenio bi vrednost ili potpuno ubio ugled dotične devojke. Pravilo je da pre zaključenog prijateljstva obe strane raspituju koji od njih slavi koju Slavu, pa ako bi se našlo, da jednu Slavu slave obe strane, onda se, u najviše slučajeva, ne prijatelje, jer se smatraju kao rođaci. Na ovo najviše paze Svetojovanci, Svetosavci i Petkovčani. Isto tako mnogi neće da se prijatelje kad postoji ma kakvo srodstvo između obe strane, jer veruju da se u braku, vezanom u srodstvu, rađaju onakažena deca...
O ogledu biva i kaparisanje. Momkov otac da devojci nešto novca (obično u zlatu), a ona njemu, momku i ostalima, koji budu s njima pošli, dar: kom čarape, kom ubrus (peškir), a momku dva do tri "boščaluka" (čarape, kanice, gaće, košulju, ubrus i dr). Pošto se dobro počaste ugovore jabučno ili prave proševinu. Proševina i jabučno skoro se ne razlikuju jedno od drugoga, ali se ovamo nađe po koje mesto, gde se ovaj prvi čin zove proševina, a ovaj drugi, na više mesta, ogled,obeležje ili kaparisanje. No ja ću, držeći se većine, prvi čin zvati obeležje, a drugi, koji ide za ovim, jabučno ili proševina. Ako je udavača u svemu potpuno spremna, onda se ne odlaže mnogo s proševinom (jabučnim), a ako nije, onda se odlaže. Kad se vraćaju s obeležja ili kaparisanja, onda udavača veže svakom konju za uzdu s desne strane po ubrus, a ti ubrusi posle kazuju svuda da je otac našao za sina devojku. Ima slučajeva da momak "o obeležju" daje devojci prsten, koji posle o proševini razmeni boljim, ali su ti slučajevi retki (i iz varoši preneti). Pod obeležjem ovde treba razumeti davanje novca od strane momkovog oca i davanje darova od strane udavačine. Ogled i obeležje ili kaparisanje bivaju obično danju, a vrlo retko noću.
Po svršenom obeležju momkova mati, s još nekom ženom iz roda, ide k budućoj snahi te joj nosi pletivo (to je opšte pravilo) i gleda darove. No ima slučajeva da po neke majke, koje imaju sinove za ženidbu, idu s nekim pravom kod pojedinih devojaka i pre ovoga čina, te im gledaju darove i svu spremu. Na vrh
Proševina ili jabučno
Za jabučno (jabuku) ili pravu proševinu sprema se i jedna i druga kuća, i devojkin i momkov otac: devojkin otac da dočeka, a momkov da ponese. Momkovom ocu je dužnost da ponese devojci, prema ugovoru na ogledu, nekoliko dukata u zlatu, koje će nositi nanizane o vratu (naniz) kad se bude venčala i kad se bude povraćala u rod; da ponese jednu pogaču, ("prijateljska pogača"), jednog pečenog brava i pića (vina i rakije), koliko ima i hoće; da ponese devojci ogledalo, češalj, prsten, fes, bareš i cipele, što joj je kupio u varoši, i da pozove koga on hoće i miluje da mu bude učasnik u ovom veselju. A da bi se ovo veselje na dalje čulo i da bi izgledalo još bolje, mnogi pogađaju svirače (obično Cigane) da sviraju za njima i kod devojačke kuće. Svirači moraju na prvom mestu imati bubanj, jer se on na daleko čuje, a u novije vreme uzimaju za svirače i Srbe, koji umeju da sviraju u klarinet. I gajdaš se čuje još ponegde u Levču, ali sve ređe. Kad je tako momkov otac sve spremio, on se u određeni dan (obično u nedelju ili koji drugi praznik) kreće i ide novom prijatelju na proševinu.
Goste dočeka i prihvati domaćin (devojkin otac) sa poslugom. Posle pozdrava on ih uvodi u svoj dom i namesti za sovru. Pri tom pazi da prvo mesto zauzmu prijateljski (momkovog oca) gosti, pa tek posle njih ređa svoje, koje je pozvao i koji su mu došli na ovo veselje. Odmah, još pre početka jela, donosi se prijateljska pogača, na koju meću novac svi redom, počinjući od prijatelja i domaćina, koliko koji hoće i miluje, ali prijatelj (momkov otac) mora da da najviše. Tako sakupljeni novac predaje se posle devojci udavači, koji ona čuva kao svoj. Za ovim prijatelj predaje snahi prsten i ostale stvari, koje joj je kupio. Ako je bila dobila prsten o obeležju, ona njega skida s ruke a natiče ovaj, a ako ne, ona natiče ovaj na domali prst ili srednjak, na kome ga će posle nositi redovno. Posle ovoga nastaje čašćenje. Mladež (momci i devojke) jede malo, pa odmah izlazi u dvorište te igra, puca iz pištolja i veseli se. Tu sad prijatelji ugovore dan svadbe, dan kada će da idu u varošda pogađaju devojci rubu (haljine za venčanje), kao i to šta će prijatelj da donese kome ukućaninu na dar, kad bude dolazio o svadbi po devojku, te da se ne bi posle oko toga ljutili i svađali, ko što se to češće dešava. Sad devojka daruje prvo momka, svekra i svekrvu (ako i ona bude došla), pa onda ostale, koji su sa njima došli i na posletku one, koje je njen otac pozvao na ovo veselje. Pri darivanju daje nekome gaće i košulju, nekome košulju, nekome čarape, nekome ubrus, itd., ali momku i ovom prilikom (kao i o ogledu) daje najbolje. U darivanju se obično upravlja prema spremi, jer ako ima više darova, ona više i daje, a to joj posle služi na čast i ponos. Pored onih, koji su tu, te dobiju dar, ona šalje darove i svakom ukućaninu (ne izostavljajući čak ni malu decu) u momkovoj kući, a te darove obično primi i nosi momkova majka ili sestre. Posle ovoga devojka nije više devojka udavača, ona je prošenica, pa se tako i zove sve do venčanja. Na proševinu se ide obično pred veče (suprotno idenju na ogled), ređe preko dan, a veselje se produžava mahom do zore.
Po svršenoj gozbi i poslu, prošenici (tj. momkov otac s njegovima) se vraćaju natrag, dobro nakićeni i veseli. Ubrusi se i sada vežu konjima za uzdu ili se meću volovima na palice. Po negde pevaju na glas po dva i dva ovu pesmu:
Jesi l' čuo gde sam isprošena,
Oj jesi l' čuo, gde sam isprošena?
Isprošena i prstenovana,
Oj isprošena i prostenovana.
Sutra će mi pohođari doći,
Oj sutra će mi pohođari doći,
I pred kućom kolo poigrati,
Oj i pred kućom kolo poigrati...
Kad se prošenici vrate kući momkovoga oca, onda i tu nastave gozbu i veselje (koje propraćaju sa pucnjavom iz pištolja), pa se posle razilaze svaki svojoj kući.
Po svršenoj proševini dolaze žene kod momkove majke te joj čestitaju snahu i gledaju darove.
Neki odmah po obeležju odrede dan za ispit, tj. kada će se "ispitovati" momak i devojka, a neki to čine o proševini ili odmah posle nje. No svi se staraju da ispit što pre svrše, da bi posle što pre imali pravo na venčanje. Ispit se vrši obično kod crkve ili kod sveštenikove kuće. Na ispit ide momak i devojka sa još nekoliko rođaka. Tada ih sveštenik pita: imaju li dragu volju poći jedno za drugo, na šta oni odgovaraju da imaju (devojka odgovara obično posle momka i to polako i u stidu). Posle ovoga sveštenik ih pouči kako će i šta raditi, očita propisnu molitvu i time je ovaj obred svršen. Za ovim momak i devojka poljube sveštenika u ruku, a devojka mu da još i čarape.
Posle svega ovoga u kući momkova oca nastupi velika užurbanost, jer se počne u veliko spremati za svadbu. Tako se radi i u kući devojkina oca, ali se ovde manje sprema, jer mu i ne treba onoliko koliko prvome. Određenog dana ide momkov otac sa prošenicom i još nekim od njene strane u obližnju varoš, te kod nekog dućandžije pogodi haljine, koje će prošenici trebati za venčanje. On tada obično pogađa vistan i libade, jer je u ova dva kraja u veliko zavladao običaj da se prošenica mora baš u tim haljinam venčati, pa makar ih posle obukla još svega dva do tri puta u životu, kao što to i biva. Tu se utvrdi cena i odredi dan, do koga haljine moraju biti gotove, pa se onda vraćaju kući.
Majčina je dužnost bila i do sada da u svakoj prilici savetuje i uči svoju kćer, kako će i šta raditi, kad otide u "tuđu kuću" (tj. u kuću momka, za koga se uda), ali u razmaku ovoga vremena (od proševine do svadbe) ona ne propušta ni jednu priliku da je o tome ne posavetuje i ne pouči. Ti su materinski saveti veoma raznovrsni i tiču se u glavnome budućeg poziva i odnosa njene kćeri prema kući u koju ide, prema budućem svekru i svekrvi, prema "čoveku" (mužu), prema porodu, koji će imati, itd. itd. Kćer sve te majčine savete dobro pamti i prima.
Prošenica se sada da u najveći posao. Sve poslove, koje je započela pređe, sada dovršuje. Sem toga pohita te sašije svešto joj treba, jer je običaj da devojke izatkano platno ne kroje, dok se ne isprose. Pošto u ovom poslu zbog malog vremena ne može sama sve da stigne, to je običaj, da je pomognu druge devojke, njene drugarice...
Svadba
Na nedelju dana pred svadbu počinje zvanje. Zove se i u devojkinoj i u momkovoj kući, samo što se u devojkinoj kući zove manji broj a u momkovoj veći. U momkovoj kući zovu se na prvom mestu starešine, gde dolazi: kum, stari svat, dever, vojvoda i barjaktar. Kum je obično onaj, koji je momka "držao" (o krštenju), stari svat je momkov ujak, dever je dete bližeg ili daljeg brata ili zeta, vojvoda je uvek zet, barjaktar je takođe zet, ali za to može da podnese i koji drugi viđen i otresit momak, koji nije rod. Ako momak ima više ujaka i sestrića, onda će se oni zvati redom na starosvatstvo, tako da će najstariji ujak venčati najstarijeg sestrića, mlađi mlađeg itd. redom. Sličnog reda pridržavaju se i pri zvanju ostalih starešina. Pored ovoga odrede dete koje će biti nakonče. Njega uzimaju ili iz iste kuće ili iz familije, ako ga u kući ne bi imalo. Sve starešine moraju biti muški (pa i nakonče mora da bude muško dete). Starešine zove sam momkov otac. Kad ide da zove koga starešinu, on ponese pogaču, čuturu vina i pečeno pile. Tamo ruča, prelomi pogaču i poljubi se sa pozvanim,što znači da je ovaj primio ponudu. Kum i stari svat moraju da nađu momke (tako se zovu, pa makar bili i oženjeni), koji će ih o svadbi usluživati. Isto tako i mladoženja mora da ima svoga momka, koji će se o svadbi oko njega nalaziti. Oko devera se nalaze obično njegovi roditelji, a ostalim starešinama ne trebaju momci. Kum i stari svat moraju da ponesu po dve voštane sveće i od dara sto budu kadri (što mogu) da kupe, a dever mora da kupi snahi bar cipele i prsten. Jedan od ukućana ili bliskih srodnika zađe po selima s punom buklijom vina, te pozove na svadbu, na prvom mestu sve srodnike, a od ostalih one, koji su i njega zvali i one s kojima se ta kuća zove na Slavu. Zdravica se daje i pije kao i pri zvanju na Slavu, samo što u ovom slučaju skoro svaki pozvani kaže: "Neka je srećnje veselje i neka su živi mladenci!" Svaki pozvani obeća da će doći sam lično ili da će poslati koga iz kuće, pa makar to i ne mislio, jer je red da se tako kaže. Na bukliju privezuju neki čarape, neki naglavke, neki podvezice, neki ubruse, a mnogi samo kitu cveća, te se nakita toliko natrpa na bukliju, da se od njih ni buklija ne vidi. Onoga, koji zove, svaki ponudi sa pićem, ali on na mnogo mesta mora ponudu da odbije, jer mora dobro da pazi da nekoga pri zvanju ne izostavi, što ne bi smelo biti.
Kad su za svadbu pozvani svi, koji treba da budu pozvani; kad je u varoši kupljeno sve što treba; kad su donete devojci haljine; kad su nađeni i pogođeni svirači , bez kojih se svadba ne da ni zamisliti, u kratko, kad je spremljeno sve što je potrebno, onda otpočinje svadba. U mladoženjinoj kući svadba počinje obično u petak u veče, i to se oglasi sa dva tri pucnja iz pištolja. Srodnici, susedi i prijatelji nalaze se već oko kuće i u veliko pomažu domaćinu; oko domaćice pak ima takođe dosta žena, koje joj pomažu u njenim poslovima. U subotu se kolju za to određeni bravi, od kojih se neki odmah primaknu uz vatru da se peku, a drugi se ostave za kuhanje. Dok se jedni bave oko klanja i pečenja, dokle drugi raspremaju za to određene odaje i nameštaju stolove, gde će se gosti dočekati; žene pak mese i pristavljaju jelo, koliko misle da će im biti dosta. Kolač za svadbu "valja se" da umesi trudna ili kormata žena, da bi posle mladenci imali poroda (dece). Sad većpočnu i starešine dolaziti (tj. ako su iz drugog mesta), i svaki objavljuje svoj dolazak pucnjem iz pištolja. Sem starešina ovoga dana (tj. u subotu) dolaze i daljni srodnici i druge zvanice. U veče dolaze svirači i svatovi iz mesta, te se tu, svi skupljeni, počaste a mladež igra do neka doba noći. Posle ovoga svi ležu da se odmore, jer im sutra valja zorom po devojku poći. No ako je devojačka kuća daleko, te se ne bi moglo do nje za dan otići i vratiti, onda idu po devojku u subotu, a vraćaju se u nedelju.
I u kući devojkinog oca takođe se kupe u veče, u oči svadbe, no kao što pomenuh u mnogo manjem broju. Kod njega dolaze srodnici i susedi, a najviše drugarice njegove kćeri. Prošenica mora ove večeri da spremi sve što joj treba za sutra, a neće propustiti i da se okupa, očešlja i oreže nokte na rukama i nogama.
U nedelju, u jutru rano, pripucaju iz pištolja, što znači da se kupe svatovi, koji još nisu došli. Ako je devojačka kuća malo podalja (ali se ipak može za dan otići i stići), onda se polazi zorom; a ako je u istom mestu ili u obližnjem selu, može malo i docnije. Do polaska pištolji pucaju, svirači sviraju i mladež igra...
Kad je se skupio kod momkovog oca dovoljan broj svatova i kad je spremljeno sve što treba, domaćin pozove starešine i svatove te sednu za spremljenu i postavljenu sovru. Tu popiju poneku, blagosiljajući uz čašu: srećan početak, srećan put, u zdravlje, zdravo i veselo da otidu, da se vrate i snahu dovedu, i prihvate se malo lebom (tako se to obično kaže, ma da se to njihovo "privaćanje" moze smatrati kao dobar ručak). Momak se za ovo vreme oblači u stajaće ruho i zakiti cvećem, da bi se time razlikovao od ostalih svatova. Devojke za to vreme pevaju:
Opremaj se, obukuj se pašo,
Sve svileno ruvo nenošeno:
Kruševačke šarene gunjiće,
Niševačke velike fesiće,
Jagodinske zlaćene nožiće,
Beogradske srebrne puciće.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Kad on bude gotov, onda domaćin pije sa svatovima u slavu i preseče kolač. Kolač se i sada prinosi i seče na isti način kao i o Slavi, samo što se sada ne okreće, već se samo prelomi. Odmah po pijenju u Slavu izvode momka i taj njegov izlazak objavljuju pucnjem iz pištolja.
Na ovu pesmu, kojom se naglašuje skori polazak, rabadžije opremaju kola i prežu volove, konjanici spremaju konje, a pešaci stoje gotovi za polazak. Za svadbu se uzimaju rabadžijska ili konjska kola. Rabadžijska su kola do skora bila isključivo u upotrebi, ali u najnovije vreme, od kako su drumovi bolje popravljeni, upotrebljavaju se i konjska kola. Volovska su kola uvek pokrivena katavom, preko koje se meće asura ili pokrovac, a konjska su kola nepokrivena. Isto tako ne pokrivaju se ni kola u kojima će se svirači voziti. Na svaka pokrivena kola prošenica meće čergu, ćilim ili čaršav, te joj to stoji na ugledu i služi kao neka dnevna izložba njenih najglavnijih radova. Obično se za svadbu uzimaju po 4, 6 ili 8 kola koje volovskih, koje konjskih i za svaka kola odredi se po jedan rabadžija, koji će ih terati i o njima računa voditi, a za to mu sleduje ono što prošenica bude vezala volovima na palice, a konjima za uzde (ubrus, čarape, podvezice, rukavice i dr). U naročito određena kola mete se: burence rakije i vina i po jedan ili dva pečena brava i druge potrebne stvari za koje se odredi naročito lice, koje će to dobro čuvati i o svemu računa voditi. Pa kad je i to sve gotovo i kad se kola i konji počnu izvoditi iz dvorišta, onda devojke (enđe) pripevaju:
Ustaj kume, ustaj stari svate,
Vreme dođe valja putovati.
Rano ite a rano dođite,
Rano nama snahu dovedite.
Nek donese sunce u nedrima
I meseca u desnom rukavu.
Na ovu pesmu domaćin, kum, stari svat i ostale starešine i svatovi ustaju iza sovre, i neki seda u kola, neki jaše, a neki peške polazi. Pred polazak majka savetuje mladoženju, kako će se i od čega čuvati i šta će raditi da ga ne opčine kod devojačke kuće. Posle ovoga mladoženja poljubi oca i majku u ruku, a oni njega blagoslove, želeći mu svaku sreću. Za tim polazi, a mati mu i tada ponešto naručuje. Kad mladoženja bude pošao, devojke mu pevaju:
Mladoženja daruj nama oro,
Daruj nama oro na poodu.
Ako l' nama oro ne daruješ,
Urmla ti devojka na putu!
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Sad mladoženja baci devojkama što od novca pa ide. Običaj je da mladoženja i barjaktar jašu konje, pa ako nemaju svoje, oni će uzeti i tuđe na poslugu. Za nevestu uzimaju se obično konjska kola, a ako njih ne bi bilo, onda se uzimaju rabadžijska, ali s najjačim volovima. Devojke, koje će ići sa svatovima i koje će uz put pevati, sedaju u jedna ili dvoja kola. To su enđe (u Levču) ili inđibule (u Temniću). U njihovim kolima ne vozi se niko drugi sem njih, pa i rabadžija, koji ide uz ta kola, ide pešice, pa makar i blato gazio. Stariji ljudi (a tu dolazi domaćin, kum i stari svat) i žene, koje budu pošle u svatove, obično sedaju u kola, a mlađi jašu sa mladoženjom ili idu pešice. Napred idu konjanici sa barjaktarom na čelu, pa pešaci, zatim kola domaćinska i starešinska, i najposle ostala kola i svirači. Običaj je, da je starijih ljudi uvek malo među svatovima, a da mladića ima najviše. Ako bi i imalo starijih ljudi, oni bez nužde neće ići sa svatovima, već ih ispraćaju i po povratku dočekuju. Svatove pri polasku ispraćaju svi ukućani, i svi drugi, koji tu ostanu, do vratnice, pa se otuda brzo, upravo trčeći, vraćaju natrag u kuću, noseći svaki po jednu iverku s drvljanika, koju odmah meću na vatru, da bi snaša bila vredna kao vatra. Barjaktar nosi obično trobojan barjak, ili ako njega ne bi imao, onda uzima poveću maramu žute ili bele boje, koju priveže za jednu poveću motku a na vrhu nje nabode jabuku.
Kad svatovi dođu blizu mesta, u kome je devojka, oni se tu sačekaju i poprave red u idenju, tj. ako su ga bili na putu pokvarili. Tako uređeni kreću se polako i svečano pravo devojkinoj kući. Poneka prošenica, kad ugleda svatove da dolaze, poskoči onoliko puta za koliko godina želi da nema dece. Devojke pak, koje se nalaze kod prošenice, čim ugledaju svatove i vide da se približuju, odmah zapevaju:
Da li grmi, il se zemlja trese,
da li biju mora o bregove,
Da li bleje ovce na zaranke? -
- Niti grmi, nit' se zemlja trese,
Niti biju mora o bregove,
Niti bleje ovce na zaranke.
Već to idu kićeni svatovi. -
Oj kupino lozo plemenita,
Pusti lozu širom na sve strane,
Te prepleti drume i sokake,
Te presretni kićene svatove,
Da ne vode našu milu seju.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Kad svatovi dođu pred vratnice, oni se zaustave, jer ih tamo lako ne puštaju. Do skora je bio običaj, a i danas se ponegde desi, da devojkin otac traži da svatovi ispune naročite uslove pa da ih pusti unutra. Pošalje na pr. jednog od svojih ljudi da se porve sa jednim svatom, pa ako ga svat obali, onda ih pušta unutra; ili pusti jednog od svojih ljudi da se brza (trči) peške ili na konju sa jednim svatom, pa ako ga svat nadtrči, onda ih pušta unutra; ili obesi vrg da visi o koncu na dugačkoj motci, koju priveže na direk od vratnica ili utvrdi na vrh takve motke jabuku i traži od svatova da onaj vrg, koji se neprestano klati, ili onu jabuku, pogode iz pištolja, pa tek onda da ih pusti unutra, itd. itd. Usled toga svaki gleda da mu se među svatovima nađe po koji dobar rvač, trkač, jahač, strelac itd., kako ne bi bio u ovom slučaju osramoćen. Danas su, kaošto rekoh, ti slučajevi sve ređi (ima ih jos po gdegde u Gornjem Levču), ali i sada postoji svuda običaj da se vratnica zatvori čim se svatovi približe. Svatovi ostanu da čekaju neko vreme pred vratnicom a u avliju se pusti vojvoda s buklijom, barjaktar i još neko treći. To su muštulugdžije. Pred devojkinom kućom sve je izašlo da dočeka svatove. Muštulugdžije ulaze, nazivaju Boga i predaju domaćinu da pije zdravicu od njegovog prijatelja, koji ga je mnogo pozdravio. Za to vreme devojke po dve i dve na glas pevaju:
Doleteše do dva konja vrana,
Oba vrana, oba jednolika,
I na njima dva junaka plava,
Oba plava, oba jednolika.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Doleteše, opet odleteše.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
(Ovo se poslednje peva kad se vrate)...
Domaćin uzima bukliju, skine kapu, prekrsti se i, zahvaljujući prijatelju na poslatoj zdravici, proguta dva tri gutljaja iz buklije. Za to vreme muštulugdžije viču na glas: "Prijatelj Boga moli, amin, amin; amin, amin." U isto vreme jedan od njih izbaci pištolj, te i time oglasi prijateljsku dobru volju. Posle ovoga devojkin otac zadrži prijateljevu bukliju kod sebe, a šalje po muštulugdžijama svoju da odnesu starom svatu i kumu, kojima tom prilikom poruči da će ih rado primiti u svoj dom, i za to neka dođu slobodno. Muštulugdžije odnesu zdravicu, iskažu poruku i dadu prvo starom svatu da pije, a kad on htede da se prekrsti oni viknu na glas: "Stari svat Boga moli, amin, amin; amin, amin." Posle ovoga daju istu zdravicu kumu, pa kad i on počne da se krsti, oni viknu: "Kum Boga moli, amin, amin; amin, amin." Dok se ovo dešava, dotle poneka prošenica uluči priliku te pogleda mladoženju kradom kroz konjsku uzdu, kroz svinjsku kišu-rilicu, koja se naročito za ovo ostavlja od Božića, kroz mrtvačku sveću i dr., pa će posle, vele, mladoženja da joj bude potčinjen i da je mnogo voli.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Kad je svršen posao s muštulugdžijama, onda se domaćinska vratnica širom otvara i svatovi ulaze u avliju redom i po starešinstvu.
Iz devojkine kuće pohitaju svi da im se nađu na usluži oko isprezanja volova i prihvaćanja konja. Barjaktar zadene svoj barjak gde god za streju od kuće ili koje druge zgrade. Svatovi se, sa mladoženjinim ocem na čelu, zdrave i ljube sa domaćinom, domaćicom i ostalima, koji se tu budu našli, pa odmah ulaže u za to spremljene odaje i sedaju za sovru. Pri sedanju domaćin posadi mladoženjinog oca, kuma, starog svata i mladoženju, zajedno s njegovim momkom, u vrh sovre, pa ostale svatove redom po godinama starosti. Domaćin gleda na prvom mestu da zadovolji došavše svatove, kao stare goste, a njegove susede, prijatelje i poznanike, koji su došli ovom prilikom da pričekaju svatove i isplate njegovu kćer, posadiće posle ovih, ako imadnu mesta, u protivnom počastiće ih posle, pošto isprati svatove. Sad se donese na prvom mestu prijateljska pogača (tj. mladoženjinog oca), pa se na nju metne malo pšenice i soli. Pogača se metne u vrh sovre pred prijatelja, starog svata i kuma. Tu sad meću na nju novac oba oca. Njihov prilog mora da bude najveći, naročito mladoženjinog oca. On meće ponekad celu nizu dukata, koju mu docnije nosi snaha o vratu. Posle njih na pogaču meću novac stari svat, kum i ostale starešine i svatovi, koliko koji hoće i miluje. Ako bi devojkin otac pri pogodbi obećao dati uz svoju kćer kakav miraz u novcu, on će to učiniti sada, mećući sav novac na pogaču.
Sa tužnim licem dovede brat sestru među svatove i onda zađe te se zdravi, počinjući od svoga oca, pa redom sa svima ostalim svatovima a i ona se posle brata sa svakim zdravi, ljubeći pri tom starije u ruku a sa mlađima se samo rukuje. Pi ovom pozdravljanju svaki kaže bratu i sestri: "Srećno, da Bog da". Kada se tako pozdrave sa svima, brat je odvede i preda deveru, a devojke pevaju:
Bratac sestru tuđinu predaje,
Sestra brata lepo je molila:
"Nemoj brate tuđinu davati,
Tuđin jeste tuga prevelika"...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Dever prima mladu i odmah joj donosi kupljene cipele i prsten. Za ovim prostre svoj jelek ili ubrus, na koji mlada meće noge i tu pred svatovima izuje svoje a obuje deverske cipele. Posle ovoga dever metne jelek na leđa i poskoči s njim, pričemu pazi da padne s leđa, jer se tako "valja". Sad uzima prsten u ruke i okrenuvši se sovri i starešinama govori: "Oprostite, blagoslovite da prstenujemo snahu", na šta mu oni odgovaraju: "Bog i Hristos." Tako kaže tri puta i svaki put obnese prsten oko prstiju mladinih, koja pri ovom drži ruke sastavljene sa dlanovima. Kad tako učini i treći put, natakne joj prsten na jedan prst desne ruke (na koji može da stane, samo ne na palac) i s tim je prstenovanje svršeno. Devojke za ovo vreme pevaju:
Zazveketa prstendžija od mora
Da odvoji lepu momu od roda.
Cvili, pišti lepa moma za rodom,
Tešio je mladi bećar iz sovre:
"Nemoj cvilet' lepa momo za rodom,
Često ću te u rod praćat' kad hoćeš...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Posle prstenovanja mlada daruje devera rukavicama i velikim ubrusom, koji poneki prekrštaju preko prsiju, a dever preda mladi i ostale stvari koje joj je kupio. Posle ovoga zađe dever sa snašom te se pozdravi sa starešinama i svatovima na isti način kao što se zdravio malo pre brat, koji ju je izveo. Od sada dever ide neprestano sa snašom i vodi je za ruku, ali pošto se za devera uzimaju obično mala i nerazumna deca, to mora više snaša njega da vodi nego on nju. I kad dever prvi put povede snašu za ruku onda devojke pevaju:
Dever devojku vodi za ruku,
Dever je vodi, ona se moli:
"Moj devere, nemoj me voditi,
Ostavi mene kod moje majke".
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Kad se sve ovo svrši, nastavlja se ručak i prinosi "čas". Na prvom mestu donese se ispečeni brav sa vinom i rakijom, usutim u neke poveće sudove, pa se kaže da je to "čas" od domaćina, na što svi odgovaraju sa: "Hvala mu; da Bog da uzaman da ima". Jedan od svatova, koji je tome vešt, odmah odseče od peciva glavu i plećku, pa to ostavlja na sovru a ostalo se vraća natrag. Posle ovoga prinosi se prijateljeva "čas", sa kojom se postupa isto kao i s domaćinovom. Prijateljevu "čas" iznosi vojvoda. Za ovim prinose "čas" žene onih ljudi, koji su došli kod domaćina na veselje. Ova se njihova "čas" sastoji iz pečene kokoške, pogače i litra vina ili rakije. Jedan od domaćinove posluge prikazuje svatovima čija je koja "čas", govoreći: "Ovo je čas od našeg dobroga suseda ili prijatelja Marka (ili već kako mu je ime); doneo je iz poštenja i poštovanja ovu koricu hleba, ovo pečeno pile i ovu čašu vina, hvala mu; da Bog da uzaman da ima"; na šta svi odgovaraju sa: "Hvala mu". "Čas" se prinosi i predaje uvek u vrh sovre, pa se pogače meću na jednu gomilu, a pečene kokoške na drugu; piće se ostavlja na stranu ili odmah odnosi pred onoga čije je. Kad se tako bude "čas" predala, onda se izbere jedna dobra pogača i plećka mesa te da se ponese svešteniku, koji će da venča; za tim se prati devojci jedna ili dve pogače sa dve pečene kokoške, koje će ona pojesti sa onim devojkama i ženama, koje se budu oko nje nalazile. Naposletku se po jedna pogača ostavi za starog svata, kuma i devera, a već vojvoda i barjaktar sami se za sebe pobrinu. Ostale se pogače (a njih bude neki put preko 60) i kokoške predaju domaćinu da ih ostavi. No on ne uzima sve, već nešto daje da se podeli među svatove a nešto ostavi za sebe. Posle ovoga pije se za zdravlje domaćinu, prijatelju, starom svatu, kumu, mladencima deveru i dr. želeći svakome svako dobro za mnogo godina.
Za vreme ručka pevaju devojke prijatelju (svekru), mladoženji, kumu, starom svatu, deveru, barjaktaru, pa i ostalim svatovima redom. Čim kome od imenovanih otpevaju pesmu, odmah mu prilazi jedna od devojaka, koja je za to naročito određena, i traži da joj se plati. Obično joj daju po 0.10 d., ali prijatelj i mladoženja daju uvek više. One taj novac posle dele na ravne časti između sebe. No na mnogo mesta taj im novac pokupi koji od ljudi iz posluge, pa im ga posle predaje.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Prijatelju ostaje još da daruje domaćinove ukućane i ostale njegove rođake i poznanike. Za to prinese sve darove, koje je za ovo spremio, i poziva jednog po jednog, dajući mu ono što mu je kupio i doneo. Vrlo su česti slučajevi da se zbog ovih darova porodi svađa na svadbi između prijatelja, a to najviše zbog toga, što je teško svakoga zadovoljiti. Da ne bi bilo toga, prijatelji imaju o tome reč na samoj proševini, i kako tada reše onako posle mora biti. Poneki pak ni to ne rade, većdaju devojkinom ocu, na ime toga dara, izvesnu sumu novaca, pa neka sam nabavlja, šta kome hoće. Pri ovom darivanju obično se ocu devojkinom ništa ne daje, ma da poneki čine u tome izuzetak. Majka dobija pamučnu anteriju ili jeleče, braća cipele, sestre vunene ili pamučne marame, a u najnovije vreme, po ugledu na varošane, kupuju im štof za haljine. Ostalom pak ženskinju daju se marame. Svaka, koja primi dar, daje dar. Tako majka daje zetu košulju, a sestre čarape ili kanice. Ostale žene, koje budu prišle da prime dar, daju za dar obično po čarape, kanice ili ubrus. Za čarape dobivaju skuplju a za ubruse jevtiniju maramu ili 40-60 p. d. u gotovom novcu. Dar se predaje obično mladoženji, a u mnogim mestima u običaju je da on daruje mesto njegovog oca. Starije žene pri predavanju dara, ljube se s mladoženjom u obraz, naročito ako mu postaju po devojci rod, a mlađe i devojke samo se rukuju. Devojkina braća ne daju nikome nikakav dar, a uzimaju po pogodbi. Poneka devojka ili devojčica, snašina rođaka, mesto naročitog dara donosi po jedan kupovan cvet, kojim zakiti mladoženju na prsima, i za to dobije dar kao i za ubrus.
Posle ovoga darivanja snaša daruje svoga oca, majku, braću, sestre i druge bliže rođake, darujući nekome košulju, nekome čarape, nekome ubrus a nekome naglavke. A kad se i ovo svrši, sprema se za polazak. Domaćin ih još zadržava, nudeći svakoga da pije što više može i govoreći im da ne hitaju, jer ima još vremena, ali prijatelj ostaje pri svome i naređuje da se prežu kola. Mladež grabi da izigra još koje kolo, za to svirači sviraju sve bolje a momci i devojke igraju sve brže. Još u početku ovoga igranja devojke iz mesta uzimaju barjaktarev barjak i svaka poigra malo s njim u kolu, držeći da će se posle toga uskoro udati. Da ne bi prijatelj, momkov otac, vratio praznu burad, u kojima je od kuće doneo piće, jer se to "ne valja", domaćin ih napuni svojim pićem i meće u kola na isto mesto gde su i bila. - Ako devojkine stvari nisu pre poslate, oni ih sada pakuju, iznose i tovare na naročito za to određena kola. Slamnjak i jastuci za spavanje napunjeni su ječmenom ili ovsenom slamom. U Rasini se snaša vozi na istim kolima na kojima joj je i parta (haljine) a u ova dva kraja tako ne rade. Ako bi snaša želila da nema dece u prvo vreme, ona će sada pred polazak na venčanje da zaveže uzicu, kojom vezuje kleču na desnoj čarapi i sve donde, dok tu uzicu ne odreši veruje da neće imati dece. Pred polazak snaša poljubi prvo oca i majku u ruku a majka nju u obraz. Roditelji joj tada kažu: "Živa bila i sreću imala". Poneki će otac tom prilikom reći još i ovo: "Idićerko, i neka te sreća svuda prati, ali nemoj zaboraviti da si kod nas bila i karana i žaljena, ali sada ideš u kuću, u kojoj će te karati ali neće žaliti". Posle ovoga se pozdravi i sa ostalim ukućanima i srodnicima, ljubeći se u obraz sa svima ukućanima iženama (rođakama), a ostale ljude poljubi samo u ruku. Rastanak je težak i retki su slučajevi da ne bude plača i s jedne i s druge strane.
Za to vreme devojke pevaju:
Našoj drugi oči zasuzile,
Zasuzile za predobrim rodom.
Ti ne plači, oj premila drugo,
Ti ne plači i lice ne kvari...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Posle ovog opraštanja devojka polazi s deverom u kola, koja su za nju određena. Pri ovom polasku poneku snašu zovne neko iz kuće, pa ako se osvrne, njen će porod da liči na njenu familiju; u protivnom metnuće se na familiju njenog muža. Devojke sada pevaju:
Odbi se biser grana od jorgovana,
I naša moma od svoje majke.
Vrati se momo, majka te zove,
Majka te zove, košulju daje...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Devojke sada u najvećoj hitnji vezuju konjima ubruse za uzde, a na palice od volovskog jarma meću rukavice, podvezice ili ubruse. Posle ovoga meću čerge, ćilime i čaršave na kola. Mladoženjinom momku pak vežu na leđa lepu belu košulju, po kojoj se poznaje šta je on. Kad se i ovo izvrši i kad su volovi upregnuti a konji spremljeni, onda devojke zapevaju:
Ustaj kume, ustaj stari svate,
Zastalo je sunce na zaranke.
Ko je pešak priteži opanke,
Ko je konjik priteži kolane,
Rabadžije kola pregledajte,
Vreme došlo valja putovati...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Na ovu pesmu svatovi odmah ustaju i spremaju se za polazak. Svaki se pozdravi sa domaćinom, domaćicom i ostalima, koji tu ostaju, i polazi. Devojke sada pevaju:
Lakše, lakše kićeni svatovi,
Devojka je roda velikoga,
Dok se ona roda ne nagleda,
Dokle staroj ne naruči majci,
Da joj gleda cveće u gradini,
Lepo cveće smilje i bosilje.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Barjaktar sada uzima barjak od devojaka, koje mu ga ne predaju, dok im ne da što god novaca. Vojvoda meće na devojački sanduk po 2 groša, kad hoće da ga uzme i prenese na volovska kola, a u nekim mestima u Temniću daju po 2 groša i na svaki volovski jaram. Oko ovoga se po neki put zapodene velika svađa. Pešaci se kreću, konjanici jašu konje, a koji se voze, penju se na kola, ali domaćin sad ne da ni jednom tako lako da izađe. On je ranije naredio te su izneli dva čabra vina i metuli kod vratnice. Tu je postavio nekoliko jakih momaka od posluge, kojima je stavio u dužnost da ne propuste ni jednoga svata, koji ne bi popio bar po jedan vrg vina. Tu sad nastane prava gužva, jer mnogi neće toliko da piju, a ovi ih silom gone, sipajući nekom i za vrat. Mladoženji pak dadu pri polasku da popije jednu punu čašu vina, u koju meću po jedan novac (obično dinar); on vino popije a čašu i novac zadrži kod sebe; tako se, kažu, "valja". Mladoženja, njegov momak i stari svat izilaze poslednji iz domaćinove avlije. Oni ne prolaze na vratnicu, već njegov momak probije ili razvali poviju na plotu pa tuda prolaze; tako radi da ga nebi opčinili činjem. Vojvodi je dužnost da ponese iz devojkine kuće tanjir, ložicu i viljušku, pa da to preda snaši kod mladoženjine kuće.
Pošto domaćin isprati svatove, on pozove sve njegove zvanice te sedaju za sovru i produže čašćenje.
Od devojkine kuće svatovi idu pravo k crkvi na venčanje. Sad ne paze toliko na red pri idenju, već idu brzo, kako koji može. Naročito se žuri da što pre stignu sa snašom crkvi, kako bi uhvatili na vreme red na venčanju, ako bi bila navalica, kao što se to često dešava o jesenjim svadbama. Zbog toga snašu meću uvek na kola sa najjačim konjima ili volovima. Sad su svatovi veseliji no kad su išli devojkinoj kući, a to pevaju dva i dva na glas svatovske pesme, koje se obično samo u ovim slučajevima pevaju, izbacuju pištolje i brzaju konje... Pesmu obično počinju muški, pevajući jedan stih od neke pesme, pa to isto ponove enđe, koje takođe pevaju po dve i dve.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Kad bi svatovi na putu za venčanje prešli preko kakve ćuprije, onda poneka snaša izgovori polako u sebi: "Pođo' vodu ne ugazi', rodi' dete ne oseti'". Ovo govori (tri puta) da bi posle lakše rađala decu. A kad bi svatovi prelazili preko neke vode, gazeći je, onda poneka snaša metne pod pojas, kradom da je niko ne vidi, onoliko prsta za koliko godina želi da ne rađa decu...
Kad svatovi dođu crkvi, onda sveštenik, stari svat i kum venčaju mladence po obredima naše svete crkve. Posle venčanja mladoženjin otac plati svešteniku što je njegovo i preda mu za njega ostavljenu pogaču i plećku ili pečenu kokošku. Ako bi pri venšanju (kad se ono drže za ruke) mladoženja nevesti (snaši) ili nevesta mladoženji, stegli jedno drugome ruku ili zgazili na nogu, onda će dotično lice, koje prvo stegne, da gospodari nad onim drugim (tj. biće od njega uvek starije). Ako bi se nevesta zavenčala sa kojom bolešću, od koje je patila kao devojka, onda će od iste bolesti patiti posle i kao žena. A da to ne bude "valja se" da pred polazak na venčanje kaže svatovima glasno šta je boli (na pr.: "Ej, svatovi, boli me glava, ruka, noga, ili drugo što"). Da bi nevesti docnije deca bila bogata, "valja se" da pri venčanju, drži paru pod jezikom ("Sa parom mu se mati zavenčala", kaže se za nekog bogatog čoveka). [Mnoge neveste pri venčanju prebrajaju one listove iz sveštenikove knjige (Trebnika), koje ovaj prevrće, kad traži potrebne molitve, koje tada treba dačita, i koliko listova tada prebroji za toliko godina neće posle imati dece].
Po svršenom venčanju svatovi poigraju malo kod crkve, pa se za tim kreću kući, gde ih s nestrpljenjem očekuju. Kod mladoženjine kuće je takođe sada veliki broj gostiju, obično starijih ljudi i svatovskih žena, koje su donele "čas" i došle da pričekaju svatove. Svatovi se vraćaju kući obično drugim putem, a ne onim, kojim su otišli, kad su išli po devojku. To čine zbog činja, od koga se ovoga dana dobro paze, jer ima slučajeva da neko žensko, koje stoji u neprijateljstvu s ovom kućom, hoće ovom prilikom rado da učini, što ne bi posle dobro bilo po mladence (na pr. da metne na put, kuda će mladenci proći: dlaku od mačke ili psa da bi zlo živeli; mrtvačku sveću ili kost, da bi malo živeli; prevrnuti busen zemlje, da bi im sve bilo prevrnuto; ili te noći, kad ga niko ne vidi, opkoli tri puta dotičnu kuću sa otvorenim katancem, pa ga posle zatvori i zakopa, da bi im sreća bila zatvorena i da ne bi nikako decu imali, itd. itd). Muštulugdžije i sada prve ulaze u avliju sa zdravicom, a devojke (enđe) pevaju istu pesmu kao i kod nevestine kuće. Zdravicu pije domaćin, ili, ako ne bude stigao, njegov najbliži srodnik, pri čemu muštulugdžije i svatovi pevaju na glas kao i pre... Kola sa enđama i starešinska kola ulaze prva, a kola sa nevestom zastanu malo na sokaku. Enđe sada u avlije pevaju:
Doleteše tice lastavice,
Te padoše na svekrove dvore,
Dobrom svekru i svekrvi miloj. -
To ne bile tice lastavice,
Već to bili kićeni svatovi,
Koji vode prelepu devojku.
Prostri platno premila svekrvo,
Prostri platno da ti zlato šeta,
Nije zlato odavno poznato,
Već je zlato od skora poslato...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Kola sa snašom ne ulaze na vratnicu, kuda su i ostali svatovi ušli, već na razvaljen plot, kao što je i mladoženja izašao kod kuće devojkinog oca. To se tako radi za to, što se veruje da se neko može najbolje opčiniti na vratnici, pa se boje činja.Čim snaša uđe u avliju i čim se ispregnu kola, u kojima se dovezla, odmah joj daju sito sa kukuruzom, koji ona razbaca iz sita da bi bila sita godina. Za tim joj donesu nakonče, koje ona (još dok je u kolima) podigne tri puta u vis, poljubi i spusti. Naposletku joj dadu jabuku, koju ona baca i svatovi je hvataju, grabeći se oko nje. Pri bacanju poneka snaša vara svatove, zamahujući rukom na razne strane, pa je baci na stranu, gde ima najmanje svatova. Posle ovoga snaša se skida s kola i enđe pevaju:
Skin' se s kola prelepa devojko,
Nisi kola od roda donela,
No su kola našem milom bratu,
Našem bratu mladoženji mladom...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Kad se mlada skine s kola, dešava se da joj kakva pakosnica žena (činjarica) podmetne crevo od stoke da pređe preko njega. Ovo crevo ona uzme posle kradom i baci ga na kuću da se tu osuši govoreći: "Kako se ovo crevo na kući sušilo, tako neka se suši ta i ta (po imenu) i njen porod.
Za snašom se skida dever i ostale ženske, koje su se s njom zajedno vozile. Potom snaša ide u kuću i unosi u obe ruke po jedan ceo hleb, da bi bila srećna i berićetna, a enđe za to vreme pevaju:
Stupaj, stupaj prelepa devojko
Desnom nogom u kućnje dvorove.
Što si tako tužna, nevesela?
Što si tako llica zabrinuta?
Ki kad nemaš ni oca ni majke,
Ki kad nemaš brata ni sestrice.
Baci brigu, baci tvoju tugu,
Pa razvedri to prelepo lice,
Te nam budi dobra i vesela,
Ovde imaš i oca i majku
Ovde imaš brata i sestricu.....
Poneka snaša, ulazeći u kuću, udari rukom o gornji prag od vrata, da bi mogla vladati nad mužem. A kad snaša uđe u kuću, daju joj so (ili šećer) te posoli lonce, da bi posle lepo živela s čovekom (mužem). No veruje se da ne treba sada dačarne (spotakne) vatru, jer bi posle u životu s čovekom imala neke čarke (svađe - zađevice). Posle ovoga seda svekrvi u krilo a poneki šaljivi vojvoda sune tu u blizini vodu i vikne: "A, umokri se snaša"..., ali ona ne sedi tu dugo, da se ne bi s porodom zabavila. Mnoge će snaše ovom prilikom sesti na tučak i stupu da bi posle rađale podjednako i mušku i žensku decu. Ponekoj snaši daju ovom prilikom da okusi mleko, da bi po naravi bila blaga kao mleko; ponekoj daju da okusi splačinu (pomije) od opranih sudova, da joj se ne bi gadilo, kad bude "u drugom stanju" (kruta).
I ako su svatovi bili kod kuće devojkinog oca dobro ugošćeni i počašćeni ipak su u putu dosta izgladneli, za to čim dođu s venčanja odmah sedaju za spremljenu i nameštenu sovru. Stari svat i kum sednu u vrh sovre, a ostale starešine i svatovi sedaju redom, po godinama starosti. Domaćin ne seda, već pazi i nadgleda da se gosti što bolje počaste. Mladoženja seda za sovru samo kad se "čas" pronosi i dar izdaje; u tom slučaju on sedi u vrhu sovre, između kuma i starog svata. Snaša nikako ne seda, već dvori svatove, naročito kad se "čas" predaje i darivanje vrši. I vojvoda malo sedi; njegovo je da pomaže poslugu u slušanju i da prikazuje "čas", kad se predaje. Jelo se iznosi i predaje onim redom, kojim se iznosilo i kod kuće devojkina oca.
Čim se malo odmakne s jelom, počinje predavanje časti ili "časa". Žene prinose šta je koja donela i predaju redom vojvodi, koji opet glasno i jasno kazuje od koga je šta. Na prvom mestu prinosi se "čas" staroga svata, kuma i ostalih starešina, pa tek posle svatovska. Starešinska "čas" mora da bude bogatija i veća od obične. U najnovije vreme prodire i po selima ova dva kraj običaj da starešine, pa i ostali svatovi, pored časti u jelu donese još i po koji sud (bakrač, tepsiju,šerpu, tiganj, tanjir, šolju i dr.). Do skora je bio običaj, a i sad se ponekad dešava, da vojvoda ovom prilikom, izbaci i pokoju "mrsnu reč", da bi time napravio smeh među svatovima, kao na pr.: "Eve poslao naš komšija Milenko jednu koru hleba (pogaču), no kao da je dosta izgorela, mora da mu je žena pijana bila pa ju je zaboravila; evo i jedno pečeno svrače (kokoška), gde ga je doneo a kako ga je ulovio znaća on sam; a evo i jedne čaše vina, pa ako je vino svakomu se dobro vilo, a ako je voda vodila mu žena sa Markom (ili drugim nekim)" i ovde se sada svatovi grohotom smeju. No ovako se sme prikazivati samo svatovska čast, a nikako starešinska, naročito ne kumovska i starosvatska. Ali ovaj način prikazivanječasti uvredi u mnogo slučajeva onoga, čija je, te je bivalo slučajeva da se zbog toga dođe i do ozbiljne svađe; zato se ovaj običaj u poslednje vreme naglo napušta, pa se "čast" prikazuje lepim i učtivim rečima, kao n. pr. "Evo, poslao je naš dobri komšija, na čas i na dobar glas, jednu koru hleba, jednu pečenu kokošku i jednu čašu vina; hvala mu, da Bog da u zaman da ima". Starosvatska pogača mora da se razlikuje od ostalih pogača time, što je sva umotana u raznobojnu vunu ili vunicu. U nju se zadeva pokoji cvet i zavije pokoji prsten ili što drugo. Ona se daje snaši, koja je posle dugo čuva u sanduku. Snaša i mladoženja moraju, kao što sam napomenuo, da dvore za sve vreme, dok se "čas" predaje, a ostali svatovi sede. Od iznetih pogača i pečenih kokošaka (kojih često puta bude preko 80) samo se jedan deo zadrži, a ostale se predaju domaćinu da ih ostavi. Doneto pak piće obično metne svaki pred sebe i pije sam, nudeći pri tom i obližnje susede, koji sede blizu njega....
Vojvoda se stara ove večeri da što više napravi smeha među svatovima. Pošto se zato uzima zet te kuće, to se on najvišešali sa šurnjajama, od kojih poneki put, onako u šali, može da dobije po jedan dobar šamar ili pesnicu, ako se zaboravi te prekorači granicu učtivosti. Da bi pak i po spoljašnosti izgledao smešan, on se nagaravi, napravi se starac, baba, itd. U ponekim mestima vojvoda redovno nosi o vratu venac paprike za za kapom viljušku i ložicu. Posle predane "časti", on uzima jabuku, kroz koju protera jedno šiljasto drvo. To mu je "vodenica", koju je nameran ovom prilikom opraviti. Zato ide od svata do svata i traži novac, koji odmah zabada u jabuku, pazeći da mu svi novci budu jedne veličine, jer veli da moraju sva pera na "vodeničnom kolu" jednaka biti, jer mu samo tako može "vodenica" proraditi. Idući tako od svata do svata, on govori: "Još samo jedno pero, pa će mi vodenica promleti". Tako pokupi novac prvo od ljudi, pa posle od žena, koje sede na dnu sovre ili u kakvoj drugoj odaji. Sakupljeni novac predaje snaši. Malo posle ovoga uzima tanjir i traži od starešina i svatova novac za enđe.
Sad nastupa darivanje. Mladoženja sedne u vrh sovre, prinese marame i ostale stvari, koje je za ovu celj nakupovao, i daruje: žene, devojke i žensku decu rođaka i prijatelja. Razume se, da se i sada (kao i uvek) prvo prima dar od onih, kojima hoće da se da, pa se tek onda daje, upravo čini se razmena. U ostalom i ovo se darivanje vrši na isti način kao i kod kuće devojkina oca, samo što se ono ograničava na što manji broj. Kad mladoženja svrši darivanje, onda daruje nevesta. Ona se već prethodno dogovorila sa svekrvom i ostalim ženama, koje se obično oko nje tada nalaze, šta će kome dati, pa prinosi za to spremljene i određene darove u velikom zavitku i počne da daruje kuma, starog svata i ostale starešine i svatove pa i njihove žene. Kumu i starom svatu daje po košulju, gaće, čarape, ubrus i kanice: ceo "boščaluk". Za njih dvojicu mora dakle dar da bude najbolji. Posle ovoga daruje devera košuljom, pored rukavica i ubrusa, koje mu je dala još kod kuće svoga oca. Ostalim starešinama daje: nekome košulju, nekome čarape, a svatovima po čarape ili ubrus. Pri ovome uvek pazi da da bolji dar onima koji su rod domaćinu. Posle ovoga zađe te daruje i žene, dajući nekoj naglavke, a nekoj čarape; u protivnom darivaće samo starešinske žene i bliske rođake. U najnovije vreme ovo se darivanje po mnogim mestima, sigurno zbog oskudnih godina, ograničava samo na darivanje starešina i njihovih žena. Poneka nevesta daruje starešine i svatove prve večeri, a poneka to čini tek sutra dan, kako joj narede stariji. Po svršenom darivanju vojvoda zađe opet te kupi novac od svakoga onoga, koji je dar primio. Ovaj novac se zove uzdarje. Onaj, koji je dobio košulju, gaće, čarape, kanice, rukavice i ubrus, dakle ceo "boščaluk", daje kao uzdarje 3-5 dinara; onaj, koji je dobio samo košulju daje 2-3 dinara; onaj, koji je dobio čarape daje dinar, a koji je dobio ubrus, podveznice ili rukavice daje 20-40 para dinarskih; toliko i žene daju. Ovo davanje uzdarja određeno je kao po nekoj taksi. Sakupljeni novac daje se starom svatu, a on ga snaši predaje.
Starešine i stari svat sede ove večeri skoro neprestano za sovrom. Mladež pak malo sedi, već ustaje i ide u dvorište te igra u kolu. Oro će samo prestati kad se bude "čas" predavala i dar primao, ali odmah posle toga opet se nastavlja. Svirači naplaćuju od kolovođa po izvesnu sumu novaca. Kad se snaša i mladoženja uhvate u jedno isto kolo da igraju, onda se to zove "šareno kolo". Ovo je preneto iz varoši i ne postoji svuda.
Tako se večera i igra do neko doba noći, pa se po tom veselje prekida i ide na spavanje. Svatovi iz mesta pokupe svoje stvari, u kojima su doneli "čas", i idu svojim kućama, a starešine i svatovi sa strane ostaju tu da noće. Kuma, starog svata, svekra, pa i ostale svatove, koji ostaju tu da konače, izuva i pokriva snaša, jer je to njena dužnost, ali joj to retko ko dozvoljava. Kad svi legnu i sve se smiri onda i mladoženja, zajedno sa snašom, ide da spava u odaju za njih određenu. Ima slučajeva da poneka svekrva ne da snahi prvu noć da noći sa sinom, ali su oni retki. Kad snaša i mladoženja odu da spavaju, oni se tamo u isto vreme svuku, jer se tako "valja" da bi podjednako dugo živeli; posle ovoga podele parče šećera i jednu lepu jabuku, koje odmah u isto vreme pojedu; grumen šećera jedu, da bi im život bio sladak kao šećer, a jabuku da bi im deca bila lepa kao jabuka. Ovaj šećer (koji se ove prve noći pojede) ima svoje naročito značenje. U oči svadbe snaša isplete venčić od bosiljka i u njega metne dva parčeta šećera, namenjujući jedno sebi a drugo mladoženji, pa kad u jutru prvi put ugleda svatove da idu, ona progleda mladoženju i svatove kroz taj venčić, pa posle njega ostavi, a šećer zadrži za ovaj slučaj. Ove noći "valja se" da neko od ukućana ili svatova prisluškuje malo ispod prozora odaje, u kojoj spavaju mladoženja i snaša, da se ne bi posle rađala gluva deca. Mladoženja "ne valja" nikako ove noći da hvata snašu za sise, jerće posle da je bole, kad bude decu rađala.
Sutradan snaša mora da je prva na nogama. Njena je dužnost da spremi obuću svakome onome koga je sinoć izula, da naloži vatru, pobriše (pomete) kuću i da joj s kojom ženom iz kuće donese vodu. Kad ustanu starešine, domaćin i ostali svatovi, ona svakoga posipa da se umije. Skoro u isto vreme sa snašom diže se i svekrva, koja joj odmah počne pokazivati kako će šta raditi i gde je šta u kući.
Kad ustanu starešine i ostali svatovi i kad se raspreme sobe i sovra od sinoćnjeg nereda, onda se počne spremati ručak i sovra ponovo postavljati. Vojvoda izbaci (izmetne) u čast snašine čednosti po koji pištolj, a za tim uzima nekoliko venaca paprike i belog luka, šedro od nekog pokvarenog sita, neku iscepanu krošnju i druge stvari pa se s njima i s bardakom (ibrikom) rakije penje na vrh kuće ili koje druge zgrade. Tu obesi one stvari na neku motku ili dimnjak, pije rakiju i viče, praveći razne smešne dosetke i ne ostavljajući na miru nikoga u kući, pa ni u susedstvu. S krova izbaci po koji pištolj, a ne zameri mu se ako odatle ubije koju kokošku, ćurku ili gusku, jer se tako "valja". Da bi ga umirili, te da ih ne bi dirao, i oni iz kuće i oni iz susedstva, šalju mu što god da popije (obično rakiju, pošto je jutro). U dosetke i šale najviše upleće snašino ime, a to mu se oprašta i niko se ne ljuti, jer zna da je šala. Naposletku, pošto se dobro izviče i napije, on baca odozgo onaj bardak, pa se skida ostavljajući sve ono drugo gore na krovu da visi te da okiti godina berićetom i snašu decom. Posle ovoga u ponekim mestima zađe vojvoda po susedstvu sa kumom, starim svatom i još kojim svatom, te tamo popiju po koju i ponova zovu na ručak svakoga, koji god je i sinoć bio. Na mnogo mesta vojvoda uzima ovom prilikom po što god kod zvanica (obično u malu, kao težine, vune, luka i dr.), izgovarajući se da mu to treba za "novog domaćina" (mladoženju) i "novu domaćicu" (nevestu), zbog čega mu svaki rado daje. No u najnovije vreme običaj idenja po selu i običaj penjanja na kuću sve se više napuštaju. Već i ručak stigne i skupe se svi oni koji su i sinoć bili na večeri i nastave gošćenje.
Pohode (poode) i povratak. - Ovoga dana ima da se izvrši još jedan svadbeni čin, a to je pohođenje neveste. Do skora je bio običaj da se ovo pohođenje odlaže za koji dan docnije, ali se sada već u veliko teži da se taj običaj odmah sutra dan po svadbi izvrši. Prijatelji se i o tome sporazumeju o svadbi. Snašu pohodi brat, neudata sestra i nekoliko njenih bliskih rođaka, no pri ovome dobro se pazi da broj pohođara ne bude nikako paran, jer se to "ne valja". Zato u pohode mogu da idu 5, 7, 9 i 11 lica. Sestra donosi mladi njene pleteće igle i malo pletiva, koje ona uzme te prvo prepreda pa tek posle sa njima plete. Zetu pak donosi drenov štapić, sa dva kukljivca, sav obmotan raznobojnom vunicom, - na poklon, koji on posle nosi sa sobom o saborima, i tako se poznaje da je oženjen. Tako se "valja". Pohođari dolaze obično na ručak ili na večeru, pa za to, što im se u to vreme nadaju, čine velike pripreme za njihov doček. Kad pohođari budu došli, oni se jave u dvorištu pucnjem iz pištolja, na koji glas istrče svi iz kuće radi pričeka. Snaša je i ovoga dana isto onako obučena kao što je bila juče. Pohođari se pozdrave i ižljube sa svima, pa onda sedaju odmah za već spremljenu sovru. Svatovi, kojih danas ima mnogo manje no juče, ustupaju pohođarima bolja mesta za sovrom, pomerajući se sami naniže, te se tako i oni staraju da pohođari budu što bolje ugošćeni i počašćeni. Snaša ovom prilikom daruje sve pohođare, dajući muškima obično čarape aženskima čarape ili naglavke. Pošto prime dar i dobro se počaste, onda se vraćaju, jer su retki slučajevi da pohođari zanoce. Kad pohođari polaze kući, snaša obično plače, kao i kad je polazila od kuće.
Pošto pohođari odu, onda se i svatovi razilaze. Za svatovima odlaze i svirači, kojima domaćin plati po pogodbi, i time se svadba svršava. Bilo je do skora slučajeva, a i danas se poneki desi da se svadba produži i treći pa i četvrti dan, ali se danas većinom ograničava na dva dana.
Po svršenoj svadbi i po svršenom pohođenju treba snaša da se povrati (u rod). To čine obično odmah trećeg dana, pošto svaki želi da se i taj red što pre svrši, ili, ako je njenom ocu uskoro Slava, ostave da to učine tom prilikom. Snaša se povraća sa mladoženjom i sa još nekim iz kuće (svekrom, zaovom, deverom) ili s kojim bliskim srodnikom. I sada se dobro pazi da broj ovih, koji se povraćaju, ne bude paran. Pri povraćanju snaša mora da bude obučena i naređena isto onako kaošto je bila i na dan venčanja. Kad dođu kod kuće njenog oca, jave se pucnjem iz pištolja, a mladoženja odmah uhvati kokošku, gusku ili ćurku te zakolje, jer se tako "valja". Sad snaši, kad uđe u kuću, daju mesto stolice da sedne na vreću (ili džak), u koju metnu klupče s koncima, koje odmah, čim ona sedne, brzo izvade da bi posle tako lako rađala decu. Pošto se i ovde počaste i provedu, vraćaju se kući, i time se svršava i ovaj poslednji čin, koji stoji u tesnoj vezi sa svadbom.
Svi ukućani iz jedne i druge orođene kuće, i svi njihovi rođaci zovu se imenom, prijatelj, priko, prile (ako su muški), ili prijo (ako su ženski). Mladoženja zove snašinu majku baba, a snašinog oca deda. Svi snašini bivši ukućani, svi njeni rođaci i rođake i cela njena familija, zovu mladoženju imenom zete. Snaša zove svekra: tale, tata, bato, čiko, bajo, babo, tajo, otac, itd.; svekrvu: majka, male, mamo, nale, nako, dado, siko, keko, najo, itd.; devere: devere, pisare, vezire, delija, ago, sokole, braco, bato, golube, građanine, itd.; zave: sejo, seko, selka, cveće, gajtanka, crnoka, ćiraca, vezirka, oficirka, sokolice, golubice, bosiljka, diko, koprivice, trnjinice, konopljice, kadivice, sladunka, šejtanka, drenjinice, šećerija, pisarka, paunice, grličice, karavezlika, dukatinka, sudika, dikice, zlatija, latinka, itd.; jetrve i susetke: dado, seko gospođa, gospođija (gospodija), građanka, itd.; susede obično kao i devere i još: gospodaru, gospodine, ćato, karavezija, itd.
Нема коментара :
Постави коментар