Ruski car Aleksandar I darovao je voždu Karađorđu, 1806. godine, sedam zastava za potrebe ustanika u Srbiji.
Jednu od njih Karađorđe je dao Mileti Radojkoviću iz Temnića. Kao barjaktar, Mileta je zastavu nosio sve vreme Prvog srpskog ustanka. A kad je ustanak propao, on je zastavu zadržao kod svoje kuće.
Po izbijanju Drugog srspkog ustanka, ponovo je uzeo i poneo ovaj barjak. Mileta je bio veliki borac, pa ga je knez Miloš proizveo u vojvodu. (Po njemu će ostati upamćena i u istoriji upisana čuvena „Miletina buna“.) Kada je ustanak zaršen, a Srbija dobila samoupravu, knez Miloš dozvoli Mileti da zastavu zadrži kod sebe, pošto se od nje godinama, onda kada je bilo najteže, nije odvajao.
U Drugom svetskom ratu, 1942. godine, pogine i poslednji muški izdanak porodice Milete Radojkovića. Naslednici zastavu poklone beogradskom trgovcu Đorđu Rošu. On je, te 1942. godine, krišom iznese iz Srbije u Švajcarsku. Posle četiri godine boravka u Švajcarskoj, Đorđo se preseli u Argentinu, gde započne neki svoj biznis. Sa sobom je poneo i zastavu. Tamo je urami u jedan lep ram, sa neprobojnim i vatrootpornim staklom. Sedam godina je proveo u Buenos Airesu, a onda dođe u Nemačku, u Mihelštate kod Hajdeberga. Vladika Lavrentije tu ga prvi put sretne i prvi put vidi zastavu. Đorđo, potom, iz Nemačke ode u Grčku, nastani se u Uranopolisu, na granici Svete Gore, da bi, navodno, pomagao monasima srpskog manastira Hilandara, tako što će, s obzirom da je bio i diplomata, biti posrednik između Hilandara i grčkih vlasti. I opet sa sobom ponese zastavu. U Uranopilisu on umre. Ćerka zastavu prenese u Pariz. Vladika Lavrentije sazna da ona namerava da je proda britanskom muzeju, pa požuri da to spreči. Đorđovu ćerku dobro poznaje, radi kao monahinja u UNESKO-u u Parizu, a Božja volja je bila da je baš on zamonaši. Pozove je kao svoje duhovno čado: „Sestro Jelena, ta zastava za Britance nikada neće imati vrednost koju ona ima za nas Srbe. Na njoj je srpska krv...“ I zaista, na njoj su na dva mesta, kao dve podlanice, ostali otisci krvi iz ustaničkih dana. Jelena pristane da zastavu pokloni Srpskoj pravoslanoj crkvi. Vladika ode u Pariz i preuzme zastavu. Nađe jednog Srbina i plati mu da svojim automobilom zastavu preveze u Nemačku. Zastava je u Nemačkoj bila dok je i vladika Lavrentije tamo bio, a onda se, napokon, vratila - kući, u Srbiju.
Originalna zastava iz Prvog Srpskog ustanka sada se nalazi u holu Šabačko-Valjevske eparhije u Šapcu, i svako ko poželi je može videti.
Нема коментара :
Постави коментар