Prvi siguran pisani pomen Varvarina datira tek u 1516. godinu. Tada je to bilo veoma veliko selo koje je imalo 128 domova. Varvarinci su bili zaduženi da izrađuju kamene topovskekugle za potrebe tvrđava u Smederevskom sanxaku. Zato su bili oslobođeni harača, ovčarine i avariza. Međutim, kada su potrebe za kamenom đuladi smanjene ukinute su i povlastice majstorima, pa su se oni razišli.
Tako 1570. i 1571. godine, kada su traženi majstori za izradu kamene đuladi za potrebe šajki na Skadarskom jezeru, majstora kamenorezaca nije bilo ni u Smederevskom ni u Kruševačkom sanxaku. Zbog toga je izdata naredba da se Varvarinu ponovo da muafijet.
Početkom XVII veka, pusto selo Varvarin sa selištem Vrankovo pripadalo je vakufu velikog vezira Lala Mehmed-paše Sokolovića (1604−1606), bratučeda slavnog Mehmed-paše Sokolovića Visokog. Ovaj vakuf u Levču činila su, pored Varvarina i Vrankova, još i sela Gornji Dragonjić („...a zovu ga i Obrš”), Bačina, Brajac (drugo ime Katun), Dolnji Potočac s manastirom i pusto selo Babin Dol. Lala Mehmed-paša ih je dobio 1605. god. kada je ponovo osvojio Ostrogon (izgubljen 1595). Njegov sin Mehmed-beg Sokolović sporio se 1664−1665. god. sa agama Stolnog Beograda oko načina ubiranja xizje u tih osam sela u Jagodinskom kadiluku.
Po završetku austro−turskog rata (1737−1739), narod koji je prešao na austrijsku teritoriju pomilovan je u septembru 1740. god. U osvojenim oblastima trajao je popis koje je kao carski has držao beogradski defterdar Ahmed-efendija koji je 1739. g. premešten iz Niša u Beo-grad. Početkom 1741. god. Porta je još uvek požurivala svoje popisnike da završe popis levogkrila smederevskog sanxaka, tj. nahija zapadno od Velike Morave. Popis je završen tek sredinom 1741. g. i njime je carskim hasovima u smederevskom sanxaku vraćena gore pomenuta grupa sela uLevču koja je u prethodnom veku pripadala vakufu velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. U ovim selima bila su popisana 84 od ukupno 390 podanika u 37 sela Levča (gde je zabeleženo još 160 pustih sela, selišta i manastira).
Sela novog carskog hasa u Levču nisu pripojena staroj mukati Jagodina, nego su u prvispisak obnovljene beogradske blagajne 1. marta 1743. g. ušla kao nova mukata Temlik u Jagodini.
Vakufskim selima Lala Mehmed-paše defterdar je, u međuvremenu, upravljao kao i svim ostalim osvojenim oblastima, a nova mukata Temlik u Jagodini obrazovana je od njih tek 1. marta 1743. g.
Poslednji talas izbeglica u drugoj seobi vratio se iz Austrije u Tursku u jesen 1742. g. Svojom odlukom od 1. oktobra 1742. g. po kojoj oproštaj od xizje i nameta važi jedino za novoosvojene oblasti, Porta je neposredno uticala na to da se i ovi povratnici većinom nasele u severnoj Srbiji. Oni koji su tada došli u levačko selo popisano 1741. g. kao „Gornji Dragonjić, a zovu ga i Obrš“, promenili su njegov stari naziv u Obrež, po Obrežu u Sremu, kod prestonoggrada Kupinova.
Mukata Temlik u Jagodini postala je jezgro knežine Temnić. Stanoje Mijatović je utvrdio: „Pravi Temnić je Varvarin sa selima Gornji i Donji Katun, Bačina, Maskara i Obrež. Današnji Temnić, to je srez temnićski”. Nije teško utvrditi da je pravi Temnić u stvari temlik Lala Mehmed-paše Sokolovića i mukata Temlik u Jagodini iz sredine XVIII veka.
Sam naziv Temnić je nastao od izraza temlik, arapske reči koja označava pravni postupakpri kome sultan nekom zaslužnom licu daruje svoj posed u mulk, a u svrhu osnivanja vakufa.
Temnićani su, međutim, objašnjenje imena Temnić obično svodili na razne narodne etimologijeod reči tama. Po jednima, ime Temnić poteklo je od cara Lazara koji je, zadivljen bujnom pšenicom u svome polju između Bačine i Varvarina, uzviknuo: „Ta ovo je pravi tamnik od berićeta!” Drugi su tvrdili da je Temnić prozvan „zbog mnogo tame”, čađi i magle koja dolazi sa Morave atreći, opet, „zbog tame, koja je pala od puščanog praha, kad se tu nekada bio boj”.
Нема коментара :
Постави коментар