….Pošto položaji kod Jasike nisu mogli da omoguće puno dejstvo artiljerije i konjice, grof Orurk je tražio od Karađorđa da predloži drugi položaj za odbranu leve obale Morave. Udružena srpsko- ruska
vojska napustila je položaje kod Jasike, i u Varvarinskom polju organizovala novu odbranu. Novi položaji su odgovarali strategiji udružene vojske, jer su sprečavali opkoljavanje, a širina polja je
omogućavala bolje dejstvo artiljerije i konjice. Na Varvarinskom polju postojali su neki šančevi još iz 1807. godine, kada su izgrađeni po Karađorđevom naređenju. Neki su izgrađeni po dolasku srpsko-ruske
vojske. Po naređenju grofa Orurka, tada je napravljen jedan od šančeva, i to onaj uz samu obalu Morave, u koji je moglo da stane oko 1000 ljudi sa 8 topova, a ostali su verovatno samo proširivan i prilagođavani za prihvat vojske. Položaj kod Varvarina bio je vrlo važan za odbranu centralne Srbije, po nekima iste važnosti kao i Deligrad za istočnu Srbiju. I za Varvarinske i za Deligradske položaje, Ćuprija je bila
poslednja odbrana.
Najvažniji deo utvrđenja, veliki šanac, istočnom stranom bio je okrenut prema Moravi. Na zapadnoj strani nalazila su se dva bastiona sa topovima, koja su bila okrenuta prema polju tačno u pravcunapada, i omogućavala su u nakrsnu vatru. Šanac je napravljen u obliku nepravilnog petougla. Iza prvog bastiona bio je smešten barutni magacin. Dimenzije velikog šanca su iznosile: čeona strana oko 300 metara,širina južne strane oko 50 metara, severne oko 170 metara i strane prema Moravi oko 300 metara na severnoj, zapadnoj i južnoj strani nalazili su se rovovi sa grudobranom, koji su primali 10 - 15 vojnika. Rov je bio dubok oko jednog metra, a grudobran do dva metra. Bedem je bio debljine takođe oko jednog metra. Grudobrani, gde su bili smešteni topovi, bili su obloženi daskama i spolja i iznutra. Na unutrašnjoj strani nalazile su se i korpe sa otvorima. Oko celog utvrđenja, na udaljenosti do 50 metara od šanca, napravljene su kurjačke rupe i pobodeno oštro kolje.
Sledeći šanac naslanjao se na južnu stranu glavnog šanca.Čeona strana bila je okrenuta prema Moravi i bila je dugačka oko 200 metara, a ceo obim nešto manji od 300 metara. Druge dve strane, sa južnom stranom glavnog šanca, omogućavale su obrazovanje unakrsne vatre pred čeonom stranom glavnog utvrđenja.
Levo od ovog šanca, i malo odvojen od njega, nalazio se još jedan manji šanac, čije su dve strane bile okrenute Moravi. Iz ovog šanca kontrolisan je i prelaz preko Morave. Dužina vatrene linije ovog šanca iznosila je oko 150 metara. Na levu stranu ovog šanca naslanjao se još jedan šanac, sa vatrenom linijom od oko 200 metara. Prednja strana utvrđenja sa južnom stranom glavnog šanca obrazovala je unakrsnu vatru ispred srednjih šančeva. Ovaj šanac je bio najvažniji posle velikog šanca. Ispred njega, u pravcu prelaza na Moravi, nalazio se Hajduk Veljko sa svojom konjicom. Zapadna i Velika Morava činile su veliku prepreku za organizovan napad turske vojske, jer je visina obale iznosila oko 2
metra, sa velikim nagibom. Za svaki slučaj, u gustim vrbacima na obali napravljene su zaseke.
Srbi su zaposeli sva utvrđenja. Imali su 4 - 6 topova. Ruski vojnici su zauzeli položaje u jaruzi Konjuar, na više od jednog kilometra severo-zapadno od utvrđenja. Ispred položaja bili su istureni Ladoški puk i deo srpske pešadije, a na krilima konjica. Ispred ovihjedinica nalazila se prethodnica sa strelcima.Ostala pešadija bila je smeštena u dva rova sa topovima, a između rovova nalazila se ruska konjica.U ruskim rovovima bilo je i Srba. Glavnu komandu nad udruženom vojskom od dolaska kod Jasike imao je grof Orurk. Zbog brojnostiTuraka, Karađorđe je na molbu ruskog komandanta otišao u okolne nahije, pre svegau Levač i Temnić, da prikuplja još vojnika. Ponovo se Karađorđe 1/13.septembra iz
Varvarina, preko Petra Dobrnjca, obratio Rusima za pomoć, jer je nameravao da zbog opasnosti od bosanskih Turaka, deo vojske sa Varvarina pošalje prema Drini, mada, po njemu, udružena srpsko - ruska vojska nije bila dovoljno jaka da se uspešno suprotstavi Huršid - paši.Na Drinu je kasnije poslat Sima Marković.
Pored nedovoljnog broja vojnika, teškoće u snabdevanju hranom takođe su predstavljale veliki problem. Posle dvonedeljnog snabdevanja udružene vojske hranom iz Levča i Resave, iscrpeno je stanovništvo ovih oblasti. Zbog toga je razrezan porez na sve nahije u prikupljanju goveda, zobi i brašna za rusku vojsku. Karađorđe je naložio 2/16.septembra Antoniju Pljakiću da u svojoj nahiji, pored redovne količine koja je određena za Požešku nahiju, prikupi što više ječma i žita i da to šalje u Ćupriju i Paraćin. Takođe je naloženo da trgovci uzimaju na veresiju stoku za klanje i da je šalju na Moravu.
Od srpskih komandanata, na položajima kod Varvarina bili su: Mladen Milovanović, Milan Obrenović, Hajduk Veljko, Stanoje Glavaš, Jovan Kursula. Od lokalnih komandanata, na položajima oko Varvarina nalazili su se: knez Jevta i njegovi barjaktari Mileta Radojković i Stevan Kara iz Varvarina, Stevan Jakovljević, Milosav Zdravković -Resavac, barjaktar Kutula sa paraćinskom konjicom i sa resavskom pešadijom kapetan Stanko Ćosić iz Stenjevca i Rajko Obradović Orvatski iz Svilajnca. Karađorđe se kod Varvarina nalazio do 9.septembra, a 10. septembra u vreme drugog napada nalazio se u logoru kod Prahova.
Turci su prešli Moravu 5/17. septembra, prethodno spalivši svoj raniji logor. U napad su krenuli iz svog novog logora kod sela Maskara 6/18. septembra. Izvršili su opkoljavanje položaja branilaca od Zapadne Morave, pa preko Bele Crkve do Velike Morave, tako da je za odstupanje ostao samo prelaz preko Morave. Prvi na udaru bili su Rusi.Oni su svoju vojsku maskirali, i tek su otvorili vatru kada su Turci prišli dovoljno blizu. Posle žestokih turskih napada, ruska prethodnica jepočela da se povlači prema pešadiji, navodeći tursku vojsku na kartečne plotune iz topova. Posle iznenadne i precizne puščane i topovske vatre iz svih šančeva, turska vojska je naterana na povlačenje. Mnogo Turaka je palo u ovom prvom jurišu. Zbog brojnosti turske konjice, ruska konjica se nije upustila u borbu.
Ujedinivši se sa rezervom, Turci su još žešće krenuli u napad.
Turska pešadija je uz podršku šest topova izvršila napad na centar, a konjica na oba krila udruženih snaga. Snažna puščana i artiljerijska paljba bila je otvorena sa obe strane. Naročito je dobro dejstvovao turski top kod Maskara. Njega je uspela da onesposobi srpska artiljerija, koja je dejstvovala iz polubastiona. Bitka je trajala više od osam časova. Pošto nisu uspeli da potisnu snage sa centra, Turci su okrenuli napad na levo krilo, gde su se nalazili delovi Ladoškog streljačkog puka,srpske
pešadije, Kozaka i srpske konjice. Pošto su i u ovom napaduTurci bili odbijeni, grof Orurk je iskoristio zabunu kod neprijatelja i lično je predvodio kontra napad. Juriš je bio munjevit, i turska vojska se u potpunom neredu povukla. Pojedine turske jedinice povukle su se preko Bošnjana i Šanca prema Jasiki, Kruševcu i Stalaću. Neke su bile gonjene sve do Ražnja.
U boju je poginulo oko 1 000 Turaka. Rusa je poginulo 14, a ranjeno 60 vojnika. Srbi su imali 15 poginulih i 49 ranjenih ljudi. Od ustanika su se istakli, pre svih, Hajduk Veljko, koji je, i ako ranjen kodJ asike, učestvovao i u borbama kod Varvarina, gde je ponovo zadobio rane. Osim njega istakli su se Mladen Milovanović i Mihajlo Filipović – Grujović,sekretar Sovjeta.
Turci su pripremali još jedan napad na položaje udruženih snaga. U pomoć im je 9 /21. septembra pristiglo još o ko 3 000 vojnika. Pred napad je i Srbima došlo oko 500 boraca sa municijom, koje je Karađorđe sakupio po Temniću. U napad su Turci krenuli 10 /22. septembra, sa više od 15 000 vojnika. Kada su se približili šančevima, otvorili su topovsku vatru iz svih devet topova. Orurk nije želeo da prihvati borbu van utvrđenja, pa je konjicu postavio iza šančeva u šumi, a iz šančeva je otvorio topovsku vatru na Turke. Snažna međusobna topovska vatra trajala je tri sata. Kada su Turci shvatili da u družena vojska ne želi da izađe iz šančeva, pokušali su da opkole njeno desno krilo. Pošto je to primećeno, Orurk je poslao srpsku konjicu pod komandom Stanoja Glavaša da zauzme utvrđenja na desnom krilu i da kontroliše kretanje neprijatelja. U slučaju jačeg napada, trebalo je da se ustanici povuku prema topovskim baterijama, i u pogodnom trenutku da se sklone u stranu, kako bi omogućili slobodno
dejstvo topova. Čim su Turci primetili srpsku konjicu da izlazi iz utvrđenja, odmah su je napali. Prema dogovoru, Srbi su počeli da odstupaju i dobrim manevrom doveli su turske jedinice ispred topovskih baterija.
Snažna puščana i topovska vatra, ponovo je naterala turske jedinice na povlačenje.
Čim je Huršid - paša video svoje jedinice u odstupanju, reorganizovao ih je i uz pomoć konjice ponovo je krenuo ujuriš. Napad je bio usmeren prema srpskoj konjici. Tada su Srbima u pomoć pristigla četiri eskadrona Volinskog ulanskog puka. U zajedničkom žestokom jurišu, rusko-srpska konjica razbila je neprijatelja. Posleo vog poraza, Turci su se povukli u svoj logor. U ovom boju poginula su 24 Rusa, ranjeno
je 43. Srba je poginulo 3, a ranjeno 10. Po završetku bitke,u Varvarin je stigao Karađorđe sa oko 4.500 novoprikupljenih vojnika, uglavnom iz Jagodinske nahije.
Grof Orurk je očekivao još jedan napad turske vojske, ali se Huršid - paša, po naređenju vezira, povukao prema Nišu, zbog straha da ga ustanici ne napadnu s leđa. Iz Niša je produžio prema Dunavu u susret ruskoj vojsci. Posle dva dana Rusi su se vratili preko Dunava, a Karađorđe, pošto je ostavio nešto vojske kod Varvarina,krenuo je prema Deligradu da razbije tursku opsadu, koja se u međuvremenu povukla.
Po naređenju generala Zasa, u Deligrad je 10/22. septembra poslat Srpski konjički puk Petra Nikolaeviča Nikiča. Puk je imao uspešan okršaj sa turskom vojskom. Tom prilikom zarobljeno je mnogo hrane, ječma
i više o d 80 000 hiljada bojevih patrona. Za pokazanu hrabrost u boju kod Varvarina, resavska pešadija je dobila barjak, a paraćinska konjica je odlikovana zlatnom kolajnom.
Veliku hrabrost u borbi pokazali su Jovan Kursula i Hajduk Veljko, kao i Petar Nikolaevič Nikič, komandant Srpskog kozačko gpuka.
Posle pobede, srpska vojska kod Varvarina je organizovana u manje vojne jedinice, koje su poslate na druge frontove. Najviše vojske poslato je prema Drini. Karađorđe se takođe nalazio sa pomoćnim trupama na Drini. Početkom oktobra krenuo je iz Topole prema Jagodini i Kruševcu na poziv ađutanta generala Zasa, koji se nalazio kod Varvarina sa pismima glavnokomandujućeg Bagrationa. Karađorđe je verovao da se poruke ruskog komandanta odnose na zaključenje mira sa Turcima. Prema austrijskim
izvorima, oko 400 ruskih Kozaka i dalje je bilo kod Varvarina. General Zas je 28. septembra /10. oktobra poslao ponovo odred grofa Orurka prema Deligradu. Odred se sastojao od tri bataljona Olineckog puka i dva puka Kozaka. Zas je nameravao da i sam krene prema Deligradu sa glavninom vojske. Posle Varvarina, Karađorđe se krajem oktobra nalazio u Loznici, odakle je naložio Petru Dobrnjcu da sa Hajduk Veljkom i Mišom Stankovićem popravlja puteve i mostove od Ćuprije prema Negotinu.
Zaključak
Sa ogromnim teškoćama vršene su vojne pripreme za sukobe u 1810. godini. Ovoga puta veća se pažnja obraćala na odbranu zemlje. Pored Deligrada, više šančeva je igrađeno ili obnovljeno na celoj teritoriji tadašnje Srbije. U sprečavanju prodora Turaka sa juga, tada su i položaji kod Jasike i Varvarina bili uređeni za odbranu. To je trebalo da spreči prodor glavnih turskih snaga dolinom Morave i Carigradskim drumom.
Zajedničkom borbom ruske i ustaničke vojske u istočnoj Srbiji, a pre svega kod Jasike i Varvarina, ostvarene su značajne pobede, koje su bile odlučujuće u odbrani zemlje.
Нема коментара :
Постави коментар