OBIČAJI SRPSKOG NARODA IZ LEVČA I TEMNIĆA - Slava, Krsno ime

Slava se smatra za najveći praznik i najvažniji običaj srpskoga naroda, jer ga on najviše obeležava kao zaseban narod. Pa ipak opširnih i iscrpnih opisa ovog važnog običaja nemamo do danas. U koliko je meni poznato, do sada je najviše na ovome poslu radio srpski neumorni trudbenik na književnom polju, gospodin M. Ð. Milićević, koji je u svojoj "Kraljevini Srbiji" (str. 219-222), "Jermusi i Fatimi" (str. 17-22) i "Godišnjici" I (str. 135-139), pisao o Slavi Srba u Levču. Kako je se međutim on za ovaj posao služio većinom tuđim dostavama, to je i opis Slave u ovom kraju izašao dosta nepotpun i netačan. Još je g. Milićević pisao nešto o Slavi u svojoj knjizi "Život Srba seljaka" (str. 150-157), ali je i tamo gradivo bez sistematskog rasporeda. O Slavi je pisao i neumrli Vuk Stev. Karadžić. Prema svemu tome mi do sada nismo imali sistematski opisanu srpsku Slavu, sa svima pojedinostima od početka do svršetka. Toga radi ja sam se potrudio da što detaljnije i što potpunije opišem Slavu u Levču i Temniću, u dva srpska kraja, koji se nalaze skoro u centru Srbije, pa, ako se hoće, i sprskih zemalja, i u kojima je, kako mi se čini, ovaj običaj najbolje očuvan.

   Kao što je poznato Srbi imaju dve Slave: jedna je velika (prava Slava), a druga je mala (Prekada). - Pošto su male Slave ili Prekade docnije postale, to ću ovom prilikom opisati samo slavljenje velike ili prave Slave.

   Za Slavu se ovde staraju još iz ranije. Tako, iz ranije se odvoje bravi (tj. ako Slava bude na mrsku, zašto se takođe izranije razbira), koji će se o Slavi poklati, te da bi se bolje pohranili; ranije se spremi piće, drva, brašno (pšenično i projino) i sve drugo što za Slavu treba. Retki su ljudi koji sve to ostavljaju da nabave u oči same Slave, i takvi se ne računaju u dobre domaćine. Samo se na tri do četiri dana pred Slavu nabavljaju positnice (koje se obično nabavljaju na dućanima u mestu ili u obližnjem gradu), kao: sudovi (lonci, čaše, kalenice, i dr.), ako ih kod kuće nema dovoljno, šećer, kafa (ona je ušla u običaj u najnovije vreme), pirinač, sveće (lojane, a ređe i voštane), tamnjan, aleva paprika, biber, i druge stvari za koje se zna da će trebati. No uobičajeno je da u ovakvim prilikama sused suseda sa potrebnim stvarima posluži (na pr. loncima, čašama, crepuljama, sačem, tanjirima, itd.), te se tako ne mora sve kupovati. Još će za ovaj dan žene napuniti stojaće (ili stajeće) slamnljače i jastuke ovsenom ili ječmenom slamom, spremajući ih za goste sa strane (iz drugih mesta), koji bi hteli ostati da konače.

Na dan dva pred Slavu ženske se dadu na veliki posao: peru, čiste, raspremaju i nameštaju i mese potreban broj lebova od projinog i pšeničnog brašna. Od pšeničnog brašna (odnosno skvasnog testa) umese prvo nekoliko malih kolačića za decu i četiri velika kolača ili leba. Ti su kolači podeljeni šarama od testa na četiri dela i u sredini svakog dela, kao i u sredini malog kruga, utisnut je poskurnik ( sl. 1.). Te su šare dosta proste i sastoje se iz dva kruga (jednog malog blizu sredine i drugog velikog blizu kraja) i četiri naspramna poluprečnika, koji spajaju te krugove i preko kojih opet blizu dodira s velikim krugom prelazi po jedan mali polukrug. Sve se te šare naprave dlanovima prvo na loparu u vidu valjka (debljine kao dečiji prst), pa se tek posle tu utisnu i nožem poreckaju. Ovako umešen i našaran kolač izbuši se na 4-5 mesta srukom bosiljka i tek posle toga meće se u zažarenu crepulju i pokriva zažarenim sačem. Svaka se domaćica trudi da joj ovi kolači (kao i ostali lebovi) ispadnu što bolji, te da se ne bi osramotila pred svetom. Za to se staraju da se za njih nabavi što lepše brašno, po mogućnosti staro ili od stare pšenice, a ako za ovaj slučaj melju svoju pšenicu, onda je uvek prethodno operu. Jedan će se od tih kolača preseći nanaveče (u oči Slave), kad se bude pilo u Slavu; drugi sutra, na dan Slave; treći za okrilje (ili okrivlje), a četvrti će se, koji je najbolji, odneti na dan Slave u crkvu, te će ga tamo sveštenik preseći.

   U oči Slave kolju se i spremaju bravi, pristavlja jelo i nameštaju stolovi, pa kad sve to bude gotovo, onda odmah po sunčevom zalasku zađe jedan od momčića ili momaka iz kuće po selu te zove. Ovo zvanje biva u zamenu i nikad se neće zvati onaj, koji nije dotičnu kuću (odnosno domaćina) zvao na svoju Slavu. Zovu se susedi, srodnici, kumovi i prijatelji. Ima slučajeva da to uzajamno zvanje između dve kuće traje po 100 i više godina. No kad je kome kuća suviše daleko, a naročito kad je još i ružno vreme te je nezgodno za zvanje, onda se domaćini dotičnih kuća dogovore da se ne zovu naročitom zdravicom, nego da dolaze jedan drugome na Slavu i bez zvanja. Zove se obično vinom, koje se sipa u bukliju iličuturu, koja se svagda zakiti kitom cveća, a ređe se zove rakijom. Onaj, koji zove, dođe u kuću zvanice i rekne: "Dobro veče!" za tim skine kapu i, dajući domaćinu kuće bukliju, rekne: "Zapovedajte na Slavu, otac (ili koji drugi) me poslao da vas zovem i poručio je da dođete. Nikako drukčije." Domaćin skine kapu, prekrsti se i kaže: "Hvala, neka vam je srećna Slava!" Za tim pije zdravicu, posle čega (vraćajući bukliju) rekne: "Pa gledaćemo na svaki način da dođemo." Tako će reći, pa makar i ne mislio nikako doći. Za tim se ponude zdravicom i ostali ukućani, ali je obično samo domaćin pije. Na isti se način zovu i ostali gosti. Dokle ovaj zove po selu, dotle se u kući domaćina, koji slavi, prave dve voštane sveće, od kojih će jedna da se ponese sutradan u crkvu a druga će te večeri da se upali, kad se bude pilo u Slavu. Ove sveće prave obično domaćin i domaćica i to ovako: prvo operu ruke, pa onda domaćin uzme komadić voska i razgreva ga kraj vatre a domaćica uprede od čiste težine (povesma) jednu uzičicu za stenjak ili stanilo. Sad domaćica drži stanilo za krajeve a domaćin obavija zagrejani vosak oko njega, te ga dlanovima suče na više i na niže, i kad voskom pokrije celo stanilo svuda u naokolo, onda je sveća gotova. 

Dok sveću prave, domaćin je gologlav i uvek se pred pravljenje prekrsti i jedno i drugo. Sveća za naveče prostog je oblika, a sveća za crkvu je trokraka i u gornjem kraju u vidu polukruga ( sl. 2.). Svak se trudi da sam spremi sveću za Slavu, pa ako nema svog voska on će ga kupiti. No kako je kod nas u poslednje vreme vosak sve ređi zbog utiranja pčela, to su poneki počeli ove sveće da kupuju po dućanima.

Kad je tako sve spremljeno, gotovo i postavljeno, onda u prvi mrak počnu već i gosti dolaziti. Obično dolaze po jedan iz kuće, a retko po dvojica. Izuzetak čine žene, koje skoro uvek povedu sa sobom i po jedno dete. Gost se javlja domaćinu, kad bude došao pred kuću, sa: "Ej domaćine! ima li ve; jeste li radi gostima (ili:primate li goste)". Na ovaj glas potrči iz kuće ko pre čuje i odgovori: "Ima, s tobom više." U tom izađe i domaćin (ako dotle nije izašao). Gost kaže: "Dobro veče i srećna Slava!" i tada se poljubi s domaćinom, na šta mu domaćin odgovara: "Hvala, i dobro došao!" Kako koje dođe, domaćin mu odredi mesto, gde će za sovrom sedeti. No to mesto nije stalno, jer se dešava da se dotični gost prema prilikama pomakne više ili niže. Posađivanje na mesto biva obično po starosti, tako da stariji po godinama sede uvek više a mlađi niže. Od toga čini izuzetak kakav starešina (činovnik) ili kakav veliki srodnik, koji će uvek sesti u začelje od sovre, pa makar bio po godinama mlađi od ostalih. Žene i deca uvek sede u donjem kraju sovre. Za veliku se uvredu smatra ako bi se koji mlađi po godinama posadio da sedi više nekog starijeg, izuzimajući gornji slučaj. Ka dođu i posedaju gosti, onda ih (obično devojke iz kuće) prvo posluže šećerom, vodom i kafom (ovaj je običaj uveden u najnovije vreme, sigurno po ugledu na varošane). Posle popiju po tri rakije, (koja se preko zime greje i šećeri) pa se onda "krste za leba" i nastaje večera. Kad piju prvu čašu rakije prekrste se i govore: "Hajd, pomozi Bože, nek da Bog što je dobro, hvala domaćine, srećna ti Slava". Kad piju drugu onda se takođe prekrste i govore: "Hajd, druga ruka, srećna glava, pomogni Bože, nek da Bog što je dobro, srećna Slava". A kad piju treću, onda govore (pošto se prekrste): "Treća sreća, Sveta Trojica", itd.

   Ako je Slava u poste, onda se iznosi jelo ovim redom: rotkve sa zejtinom, kisela paprika, riblja čorba, kupus, pasulj, krompiri s pirinčom i bez pirinča, riba (pržena na zejtinu) i gibanica; ako je pak Slava na mrsku, onda se iznose jela ovim redom: pihtije, sir sa kajmakom, kisela čorba, udrobica, kupus s mesom ili slaninom, paprikaš (on je uveden u najnovije vreme), tepsija s mesom (obično pilećim) i pirinčom, pečenje i gibanica.  Kad se pri jelu, u posne dane, dođe do pasulja a u mrsno do paprikaša, onda počinju da piju vino (a sve dotle pili su rakiju). To započinje obično domaćin prvi, govoreći: "Hvala i poklon sva braćo redom, da pijemo za pomozi Bože vino; gde se vino pilo, svako se dobro vilo". Domaćin nazdravlja onome koji sedi u čelu sovre ( u vr' sovre), a ovaj primi čašu, prekrsti se i kaže: "Hvala domaćine, srećna ti Slava, da pijemo čašu vina za pomozi Bože, itd." Ovaj sada zdravi drugome, i piće se produži tako redom.  Za vreme jela domaćica donosi jedan dugačak kanavac, izatkan obično od težene pređe, te ga gosti metnu na krilo, da se ne bi pri jelu usuli ili uprljali. Ponekad su ovi kanavci toliko dugački da se jednim može da posluži po 20 i više gostiju. Rakija se pije iz manjih staklenih čaša a vino iz većih čaša i satlika. U poslednje vreme, od kako je nestalo vina, pije se više rakija ali iz većih čaša. Pravilo je da pri piću domaćin nazdravlja gostima i da daje primera kad bude došlo vreme (o pijenju u zdravlje) da se čaše u kap ispijaju. Usled ovoga domaćin se često opije pre gostiju. Ni jedan od gostiju neće reći: "Hajd' da idemo da jedemo kod toga i toga (po imenu)", već govore: "Hajd; da idemo da pijemo kod toga i toga". I ni jedan se opet posle Slave neće pohvaliti sa: "Ala ručasmo dobro", već sa: "ala pismo dobro; e dobro poji; alal mu vera, dobar je domaćin."

Kad se pri jelu dođe do ribe (u poste) ili do pečenja (u mrs), onda se pije u Slavu.  Za to domaćin naredi domaćici, da spremi šta treba. Domaćica prvo rastrebi i pretrese sovru i očisti tanjire. Za tim metne u gornji kraj sovre jedan ceo leb (obično projin). Posle ovoga ode u kuću (odžakliju - kujnu) i spremi kolač (Slava se slavi uvek, i zimi i leti, u sobi). Na umešen kolač metne sveću, nekoliko grumičaka tamnjana, struk bosiljka (a leti još i kakvog drugog cveća) i jedan mali kolačić, (takođe od pšeničnog brašna), pa sve to odozgo pokrije čistim ubrusom. Dok ona to spremi, domaćin napuni jednu čašu i jedan satlik s vinom, i metne ih kraj onog celog leba. Sad domaćica (koju može da zameni kći devojka, ili snaha) ulazi sa tako spremljenim kolačom u sobu i meće ga na već spremljeni leb, u gornjem delu sovre,  i rekne: "Dobro veče i srećnje vi sedeće!" na šta joj svi odgovaraju: "Dobro došla i srećan ti kolač!" Posle ovoga uzme ubrus s kolača i poljubi u ruku domaćina i starije ljude, a s mlađim muškinjem i ženama samo se rukuje, pri čemu joj kažu oni, koje ljubi u ruku: "Živa bila i srećan ti kolač!" a oni s kojima se rukuje, samo "Srećan ti kolač!" Posle ovoga vraća se da donese kadionicu sa žarom, (kadionica je zemljana, prave je lončari iz okoline). Kad se donese kadionica, domaćin uzima sveću, pa klanjajući se rekne: "Prostite i blagoslovite, da upalimo Bogu i našoj Slavi sveću", tako tri puta, a oni mu svi odgovaraju: "Bog i Hristos". Za tim se prekrsti, poljubi sveću i upali je na kadionici, pa je metne na kolač; skoturi joj donji kraj, pa pretisne onim malim kolačićem. Sad svi gosti ustaju i domaćin počinje da kadi, govoreći: "Gospodi Bože, pomiluj, razgovori i obraduj", pa onda, kadeći redom svakoga, govori: "Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj nas", koje ponavlja sve dotle, dok svakog po jedan put ne okadi. Drugo kađenje počinje sa: "Sveti Ðordje ili već koja mu bude slava, naša Slavo, pomozi nam", pa onda kadeći dalje govori: "Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj nas", ponavljajući i sada sve dotle dok sve goste ne okadi. Treće kađenje počinje pošto se prethodno prekrsti kao i za prva dva sa: "Sveta Trojice, živa Bogorodice, milostivi Gospode Bože, pomiluj nas grešne", pa onda dok sve redom ne okadi govori: "Gospodi pomiluj, otegnuto. Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj", ova dva brže nego ovo "nas" otegnuto. Pri kađenju uvek prvo okadi sveću i kolač, pa sebe, pa onoga koji sedi u vrhu sovre, i dalje redom na desno. Kad tako okadi tri puta onda predaje kadionicu...

   ... (sebi okrenutim), govoreći: "Da se sa strahom poklonimo Gospodu Bogu i Svetoj Torjici jedinosušnoj. Gospodi Bože, milostivi tvorče neba i zemlje, sačuvaj nas i izbavi nas od nevidovne bede i napasti! Sveti Ðorđe (ili već koji mu bude sveti), naše krsno ime, zaštiti i odbrani nas grešne pred Gospodom Bogom, molimo ti se; Sveti apostole Marko, Jovane, Luko i Matija, četiri Božija jevanđelista i stuba, koji držite nebo i zemlju, vama se molim i poklonim, molite se Bogu za nas grešne! Sveti apostole Petre i Pavle, Sveti Ilija i Blaga Marija, Sveti Stevane Arhiđakone i Prvomučeniče, Sveti Nikola putniče i namerniče, i svi sveci božji ugodnici, koje se mi setili i nesetili, vama se molim i poklonim, molite se u Gospoda Boga sa našom lepom Slavom za nas grešne, lude i bezumne, itd. itd." Posle ove molitve, koja je obično kraća no uobičajene molitve u oči praznika i koja po sadržini može da bude vrlo različita (skoro se može reći koliko ima domaćina, toliko ima i ovih molitava, - ni jedna ni s jednom nije jednaka), domaćin predaje čašu vina onome, s kojim će on ovom prilikom preseći kolač, zbog čega se taj zove kolačar.  Kolačar uzima pruženu mu čašu, prekrsti se i kaže: "Hvala i poklon domaćine, Lazare, Stevane, Milošu, Bogdane, Milutine, Boško, Vlatko, Ðurđe (imenujući tako skoro sve ljude, koji su tu na Slavi, a svaki, čije ime pomene, kaže: "U dobri čas"), i ostala braćo redom (ovo se odnosi na žene i decu). Pili smo čašu vina za pomozi Bože, a ovu da pijemo za jedine svete Slave, krepke i nebeske. Gde se sveta Slava slavila, tu Bog pomogao. Neka sveta Slava ovome dobu podaruje zdravlje i život, rod i berićet, da Bog da, itd. itd." Posle ovoga zdravi desnom od sebe, a ovaj će treću zdraviti domaćinu. Domaćin će drugome u nakrst (da bi godina ukrstila berićetom), i tako dalje piće će se produžiti, sa sličnim bogoradanjem, dokle tako svi (pa i oni domaći, koji tu budu) ne piju. Dok se pije u Slavu, pevaju po dva i dva na glas:

Koj' vino pije za Slave Bože (otezajući na svakom slogu)

Pomoz mu, Bože i Slava Boža.

 ili:

 Slava mi tvoja, Gospodi pomiluj,

Pomiluj nas - Gospodi pomiluj,

 ili:

 Koj' za Slave vino pije, pomozi mu Bog,

Pomogla mu Slava Božja i sam Gospod Bog.

Žene ređe pevaju, ali ima slučajeva gde i one pevaju i to obično ono isto što i muški.

   Posle pijenja "za Slave Božje" domaćin uzima spremljeni kolač, metne na njega nož i kaže: "Oprostite, blagoslovite, da sečemo Bogu i Slavi kolač", (tako tri puta). Na ovo mu gosti odgovaraju: "Bog i Hristos" (tj. oni neka ti oproste i neka te blagoslove). Za tim preokrene kolač s donje strane i dirne ga vrhom od noža na četiri mesta, govoreći: "Četiri kolača (koji su za slavu spremljeni), četiri komada (na koji će se kolač raseći), četiri rodne godine (razume se uzastopce) i četiri dobra časa neka Bog da", na šta mu svi odgovaraju: "Daće Bog". Za ovim kaže: "U čast i Slavu Svetoga Ðorđa" (ili koja mu Slava bude) i počinje da seče kolač (zabode nož u leb do polovine njegove debljine) u nakrst, s donje strane, s jednog kraja do drugog. Kad po drugi put zaseče, on na jedan put stane i rekne: "Šta ćemo sad; neće da ide", na šta mu gosti odgovaraju: "Hoće, hoće, ako Bog da, ardov vina i pečena svinja (ili ako je post: "nekoliko kila ribe"), dobar je naš domaćin, pa će sve to dati i onda mora ići".  Sad jedan od gostiju uzima čašu s vinom i sipa pomalo na kolač, a domaćin na prvo sipanje kaže: "U ime Oca"; na drugo: "I Sina"; na treće: "I Svetoga Duha", pa onda, vraćajući prosuto vino s kolača u istu čaču, govori: "Neka se prelivaju bačve s vinom, domovi životom i zdravljem, a polja rodom i berićetom, da Bog da!" Za ovim prevrne kolač na lice, prekrsti se i počne s gostima da obrće. Pri ovom kolačar i domaćin obrću kolač obema rukama a ostali gosti (naročito ako ih ima više) hvataju samo desnom rukom. Kolač se drži tako da je palac okrenut gore a ostala četiri prsta dole. Pri okretanju, koje uvek biva s leva na desno, domaćin glasno govori: "Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj nas", (pa tako opet, dok se god bude okretalo). Kad se kolač bude tako tri puta okrenuo, onda ga podignu tri puta u vis, govoreći: "Veličaj Gospode dom i domaćina!" Sad ostali gosti, sem kolačara, izmiču ruke, a domaćin i kolačar nameste prvo kolač da se zgodno prelomi, pa zatim prekrenu ruke u držanju tako da četiri prsta od šake dođu odozgo a palac odozdo, i tako prelome kolač na dve pole. Pri ovome paze u koga je veća polovina, jer drže da je taj bolji radnik i da će mu posao bolje ići. Sad sastave obe polovine (pri čemu valja da dođe lice i od jedne i od druge u polje), pa držeći ih rukama sa strane poljubi prvo domaćin rasečeni deo od obe polutke, govoreći: "Otac", a za tim to isto učini i kolačar. Domaćin po drugi put poljubi kolač (na istom mestu) i kaže: "I Sin", a to isto učini i kolačar (ljubeći stranu koja je pred njim). Domaćin poljubi i treći put i kaže: "I Sveti Duh", a to isto učini i kolačar. Zatim izmiču komade i poljube se tri puta u lice, govoreći: "Hristos po sredi nas, neka je srećne i neka je na zdravlje da Bog da!" Sad prelomi svaki svoju polovinu na četvrtke, pa domaćin svoju četvrtku ostavlja u sito, koje je za ovaj slučaj domaćica već donela, govoreći: "Neka je sita godina da Bog da!", a kolačar svoju četvrtku (takođe iz desne ruke) diže u vis, govoreći: "Neka Bog da da budu ovolike konoplje, kukuruz, pšenica i ostali usevi!" (U po nekim mestima kolačar samo kaže: "Ovo đaku, što ide po mraku" ili: "Snop kao top, klas kao popov glas"), i ostavlja istu četvrtinu na raf, ili kakvo drugo uzvišeno mesto. Četvrtke iz leve ruke i jedan i drugi ostavljaju na sto. 

Pošto se pilo u Slavu i presekao kolač, onda se pije za krsta i krsnog imena. Sad se obično pije iz satlika i to većinom prvo počinje domaćin, govoreći: "Hvala i poklon (ili: "Zapovedaj") Lazare, Bogdane, Milošu, itd. (imenujući sve ljude koji su tu), sva braća redom. Pili smo čašu vina za svete Slave, krepke i nebeske, a sad da pijemo za krsta i krsnog imena. Neka krsno ime ukrsti dom životom i zdravljem a polja rodom i berićetom, da Bog da." Posle ovoga domaćin zdravi drugom kom gostu, a on će kao treću kolačaru (o Slavi je bila treća domaćinova), itd. redom, svaki od prilike kaže ovako, kao što je počeo domaćin. Žene i deca obično ne govore ništa, već se samo prekrste i piju. Izuzetak čini poneka žena, koja ume da napija bolje no neki čovek, jer svi ljudi nisu za ovaj posao podjednako vesti. Dok se pije za krsno ime pevaju po dva i dva na glas:

Koj' vino pije za krsno ime,

Pomoz' mu Bože i krsno ime.

   Pošto tako budu svi pili i pošto svakom otpevaju po jedan put, onda domaćin završuje započetu molitvu, govoreći: "Primi Bože malu molitvu za veliku, molim ti se! (tako tri puta). Voimja Oca i Sina i Svetoga Duha, amin (tri puta). Neka je nazdravlje i neka Bog usliši molitvu i neka je srećna Slava da Bog da." Sad svi gosti (a naročito ljudi) čestitaju Slavu domaćinu, govoreći: "Srećna ti Slava i da Bog da za dugo godina da slaviš, ti i tvoji mlađi!" na šta on svakom odgovara sa: "Hvala". Posle ovoga posedaju i nastave svi da jedu i piju. Domaćin nudi goste, govoreći: "Jedite i pite, koliko je dao Bog, pa oprošćavajte samo na toliko". Na to gosti odgovaraju: "Hvala ti, neka da Bog dogodine bolje, ali neka i ovo ne ukrati, jer smo zadovoljni sa svačim." Za sve vreme Slave domaćin neće nikako sesti za sovru s gostima (i ako ga gosti zovu, pošto pije u Slavu i preseče kolač), jer se to smatra za veliki greh. Kolačar uzima bosiljak i cveće, što je bilo na kolaču, pa podeli svakom po stručak, počinjući uvek od domaćina. Svaki, koji uzme, kaže: "Hvala", i primljeni stručak zadenu muški za uvo a ženske za šamiju. Posle pijenja u Slavu iznosi se pred goste i bolje jelo, kao: riba, pirinač, pita (gibanica) kad je post, ili, pečenje i gibanica kad je mrsak.

   Posle ovoga pije se (vino) "po Slavi i poslađeniju". Domaćin i ovde prvi započinje, govoreći: "Hvala i poklon sva braćo redom, koji ste mi večeras došli. Pili smo za svete Slave krepke i nebeske i za krsta i krsnog imena, a sad da pijemo po Slavi i poslađeniju. Neka Bog pošlje slast među nas, te neka osladi u domu, u toru, i na svakom mestu." Gosti opet odgovaraju sa: "Hvala i poklon domaćine i sva braćo redom."

   Pošto svi piju po Slavi i poslađeniju, pije se u zdravlje. Za to domaćin metne pred svakog gosta pun satlik (ili čašu), pa onda i sam uzme satlik, prekrsti se i govori: "Hvala (obično se govori: "Fala") i poklon (ili: "Zapovedaj") Lazare, Milošu, Stevane, Bogdane, Milane, Ivane, Vlatko, Boško itd. (ređajući imena svima koji su tu, na šta svaki odgovori: "U dobričas"). Da pijemo času vina za zdravlje ovog našeg današnjeg skupa. Lazare (a to je kolačar od koga se uvek počinje) prvo tvoje zdravlje; tvoje domaćice za zdravlje; tvojih kćeri, sinova, snaha (ako ih bude imao) za zdravlje; tvoga oca i majke (ako ih bude imao) za zdravlje; tvojih unučića za zdravlje; tvojih sestara, braće i bratanaca za zdravlje; tvojih prijatelja, kumova i dobrih komšija za zdravlje; u opšte sviju tvojih milih i dragih, pa spomenuo ih ili ne spomenuo ih, za zdravlje; tvoga rada i zanata za zdravlje; tvoje sreće i kese za zdravlje; tvoje stoke za zdravlje; dao ti se Bog radovati kao srećnoj braći; mi malo reči a Gospod Bog s velikim delom, da Bog da!" Posle ovoga pije na isti način i ostalim gostima za zdravlje, pominjući pri tom sve njihove ukućane i ostalu rodbinu (a ako ne bi znao šta koji od porodice ima u kući, onda prosto kaže: "Sviju tvojih, koje imaš za zdravlje"). Naposletku pije i za svoje zdravlje, govoreći: "Pa i za naše zdravlje, prvo moje zdravlje; moje domaćice za zdravlje; moje dece za zdravlje; moga oca i majke za zdravlje (oni se svagda pominju posle žene i dece); moje braće i bratanaca, sestara i sestrića, zetova i snaha za zdravlje; mojih dobrih prijatelja, vernih komšija i milih kumova za zdravlje; moje sreće i kese za zdravlje; moga rada i zanata za zdravlje; moje stoke za zdravlje; i u opšte sviju mojih, koje ja spomenuo i ne spomenuo, za zdravlje; ne lišio me Bog i moja Slava od ostale braće; dao mi se Bog radovati kao srećnoj braći; ja rekoh s malo reči, a Bog neka usliši s velikim delom. A zdrav da si Lazare, kolačaru; za zdravlje celoga skupa da Bog da!" Sad nagne satlik i pije, a za to vreme pevaju po dva i dva na glas:

Kom' s' u zdravlje pije ladno vino, (dva puta)

Sve mu zdravo i veselo bilo.       

Ko za zdravlje pije ladno vino,  

Od Boga mu svako dobro bilo,  

   Posle ovoga naspe malo vina u isti satlik (da rastu mlađi), pa onda produži prekinuti govor sa: "Ovo za omlađije; neka Bog omladi u domu, u toru i na svakom mestu; neka Bog mladež izvede na dobar put, te neka budu bolji od njihovih starijih!" Sad opet nazdravi kolačaru, napominjući mu da je to za omlađije, i kad iskapi satlik, on ga podigne u vis da ga svaki vidi, i onda mu svi kažu: "Na zdravlje!", a on njima: "Hvala, da imate zdravlje!" Sad pevaju na glas po dva i dva:

"Omlađije života i zdravlja,

Bog im dao života i zdravlja."

   Domaćinovom primeru, da se u kap ispije satlik, sleduju i svi gosti; izuzimaju se samo žene i deca. Ako ko ne bi popio svoj satlik u kap, domaćin se ljuti i ne prima mu ga natrag.  Dokle govori onaj, koji pije u zdravlje, dotle mu drugi odgovaraju sa: "Bože daj!" i "Amin!"

Sad kolačar pije za zdravlje (na isti način) prvo domaćinu, pa onda celom skupu (svakom po naosob ili u opšte svima). Tako posle rade i ostali gosti, sem žena i dece, koji se samo prekrste i piju. Kao i u Slavu svaki pije prvo za zdravlje, pa posle za omlađije, i svakom se peva i za jedno i za drugo. Posle ovoga domaćin (a za tim i ostali gosti) pije kolačar u osobeno zdravlje, pri čemu treća zdravica sleduje kolačaru. Kad se svi tako izređaju (tj. kad svi budu pili kolačaru za zdravlje), onda kolačar pije domaćinu osobeno zdravlje, a njegovom primeru sleduju i ostali gosti. Posle može domaćin da pije osobeno zdravlje i ostalim gostima, upravljajući se pri tom po godinama ili po starešinstvu. No kako je u poslednje vreme nestalo vina, to se ovaj običaj (tj. pijenje u zdravlje i ostalim gostima) sve više napušta. I ovde se svakome pije prvo za zdravlje, pa posle za omlađije, i to obično satlik u kap.

   Kad se pilo u zdravlje, onda se još malo povečera (i sad se iznosi sve slađe i lepše jelo), pa se onda već počne sovra napuštati. Ne napuštaju je svi od jednom, već u grupama ili jedan po jedan. Svaki, koji se digne, prekrsti se i mete paru na sovru (obično po 5 ili 10 para dinarskih). Domaćin svakoga zadržava i nudi da još posedi, ali mu retko koji ponudu primi. Pri polasku domaćin napuni satlik vinom i daje gostu s molbom da ga iskapi. Pri ispraćanju domaćin im se izvinjava i moli da oproste što nisu dobro počašćeni (pa ma da je čašćenje bilo bez mane), a pri rastanku poljubi se sa svakim i kažu jedan drugome: "Laku noć!" Sad ih domaćin još pozove, da mu sutra opet dođu.

   Kad se svi gosti raziđu, večeraju i oni iz kuće, koji nisu dotle večerali, pa posle ženskinje rastrebe sovru i legnu svi, jer im sutra valja raniti.

   Sutradan osvanjuje prava Slava, za to su svi ukućani rano na nogama i odmah vrše potrebne poslove. Žene prestavljaju jelo i spremaju kolač za crkvu, a ljudi gledaju da im se nađu tu na pomoći i kolju još koje bravče, ako je to potrebno. No ako naveče bude palo u dan posta (na pr. u sredu ili petak), a Slava na mrsku, onda će se jelo gotoviti sve nanovo i u drugim (mrsnim) sudovima; isto tako ako naveče bude na mrsku a Slava na petku, onda će se sva jela, koja od večere preteknu, ostaviti i gotoviće se ponovo samo posna jela. Nikako i nikad neće se o Slavi mrsiti, ako ona bude u posan dan, jer se to smatra za veliki greh. Za crkvu se spremi kolač (obično najbolji), "liturgija" (mali kolačić), sveća, bosiljak, tamnjan, vino i svešteniku dinar. Ako je crkva u drugom mestu, onda će se, pored toga, spremiti i nešto za ručak onome, koji će kolač nositi. Kolač nose obično momci ili devojke (ako nema u kući momka), pa i đaci, a ređe domaćin. Ako neki ne bi imao po kome iz kuće poslati kolač u crkvu, on će sve ovako spremljeno (sem jela) poslati po kome drugom (naročito iz iste familije) da odnese. Tamnjan, bosiljak i "liturgiju" ostavljaju u crkvi; sveća gori dok se kolač ne preseče, pa je gase i vraćaju kući, a s vinom presipa sveštenik kolač, kad ga seče. Sveštenici uzimaju dinar (za veliku Slavu) i polutku od kolača, a onu drugu polutku zajedno s vinom vraćaju kući. Ako bi se pak kod crkve ručalo, onda se obično popije vino a polutka se vraća. 

Pre nego što se iz crkve vrati onaj što je odneo kolač, žene će nakrmiti svu stoku (jer se tako "valja", radi zapata). Kad se kolač donese iz crkve (a to obično biva između 10 i 12 sati), onda je i prestavljeni ručak gotov i pečenje se primiče uz vatru. Zvanice se sada ne zovu ponovo, već svi oni, koji su sinoć zvati, imaju pravo danas i sutra (na okrilje) da dođu. Do podne je obično sve gotovo, spremljeno i postavljeno, a posle podne oko jednog sata počinju zvanice da dolaze. I sad, kad dođu, ljube se s domaćinom i čestitaju mu Slavu, isto kao i na naveče. Sad se ručak izdaje skoro isto onako, kao i pri večeri, i pije se i jede onim istim redom. Kad se pri jelu poslednja čaša rakije popije, onda se to kaže za pribranje rakije, i obvezan je svaki da je popije ukap. Domaćin za sve vreme trajanja Slave služi stojeći i gologlav. Gosti su gologlavi samo za vreme pijenja u Slavu. Da napomenem ovom prilikom još i to, da su u najnovije vreme počeli u ova dva kraja naglo da zavode običaj, da odmah u početku (pre ikakvog jela) piju u Slavu. Ovaj postupak pravdaju time, što im je lakše ovu brigu odmah da prebrinu, jer se posle ljudi izopijaju, te im je teško u takvom stanju piti u Slavu. I po Slavi i poslađeniju, i "u zdravlje" pije se na isti način kao i na naveče. O pijenju "za zdravlje" (a i posle pijenja), pored imenovanih pesama, još se ponegde (u oba kraja) peva.

   Na ručku, o Slavi, ima obično više gostiju nego u veče (na naveče). Tada dolaze i daljni rođaci (udate sestre i ćerke sa zetovima, tetke, ujaci, itd.). Gosti se razilaze sa Slave obično u mrak.

   Sutra dan osvanjuje drugi dan ili okrilje. Rođaci iz drugih mesta, koji budu na Slavu došli, obično ostanu da prenoće da bi se i ovoga dana častili. Gosti dolaze skoro isti, koji su bili na prvi dan Slave (retko će se koji prinoviti), samo malo ranije nego o Slavi. I ovoga se dana seče kolač (treći) i radi isto onako, kao što se radilo na naveče i o Slavi. Samo gosti sad ne govore domaćinu: "Sretna ti Slava", već "Srećan ti dan!" ili: "Srećne ti okrilje!" Pre nego što počnu da piju u Slavu, pevaju po dva i dva na glas:

Kad pijemo, zašto ne pevamo,

Ovo pivo nije ukrađeno,

Već je pivo kod doma rodilo,

Domaćin ga rukom zaradio,

Desnom rukom i motikom tupom. 

Treći je dan gostinski dan. Ovoga dana zađe rano izjutra koji iz kuće te ponovo zove skoro one iste zvanice, koje je i o Slavi zvao; retko ce koga prinoviti. Sad se zove rakijom, u mesto vinom. Pošto će se za ovaj ručak, u većini slučajeva, upotrebiti ono jelo, koje je od juče preteklo (malo će se čega drugog - novog - dodati), to sad zvanice dolaze na ručak pre podne (obično između 8 i 10 sati). Sad se Slava ne čestita, ne seče se kolač, niti se pije "u zdravlje". Pri pijenju rakije pevaju po dva i dva u glas:

Sve rakiju, te rakiju,

A šta ćemo uz rakiju?

Suvo voće, zrelo grožđe,

I orase siromase,

I lešnike, nesrećnike, itd.

   Po ručku se gosti ne zadržavaju mnogo (kao na dan Slave), već čim ručaju odmah idu. Kako su nastale ove oskudne godine, to je se u ova dva kraja gostinski dan već počeo naglo napuštati, i praznovanje velike Slave sve više se ograničava na naveče, Slavu i okrilje. 

   Mala Slava (prekada). - Mala Slava ili prekada slavi se onim istim redom i na onaj isti način, kao i velika ili prava Slava, s tom samo razlikom, što se ona slavi samo jedan dan, u kom se slučaju gosti zovu na ručak ili na večeru. Oni, koji slave Svetog Nikolu zimnjeg, prekađuju mladog Svetog Nikolu (9. maja); koji slave Ðurđev-dan, prekađuju Svetoga Ðorđa (3. novembra) ili Svetog Nikolu, mladog, a ima i obratnih slučajeva; koji slave Svetog Arhangela (8. novembra) prekađuju Malu ili Veliku Gospođu; koji slave Svetog Minu (11. novembra), prekađuju Preobraženje; koji slave Svetog Luku, prekađuju Markov-dan (25. aprila); koji slave Svetog Jovana, prekađuju Ivanj-dan (24. juna), itd. Svetosavci nemaju prekadu, a ima slučajeva da još poneki svečari nemaju prekadu, što znači da je prekada uzeta docnije da se slavi.