PESMA JOVAN KURSULA I ARAPIN

Spevao 1862. godine

JOVAN DRAGAŠEVIĆ

profesor zemljopisa na Velikoj skoli

1

Varavarinsko polje, pritisla vojska. 

I srpska i turska, da se krvnički kolju. 

A na polju Zlakobivu, očajnu megdanu. 

Stoji junak crn delija, na konjiću vranu, 

Hrče konjić zemlja bije, baca pene blede, 

A delija džilit igra, dvije ga vojske glede, 

Crni arap megdan hoće, pa ište junaka. 

Da se pozdrave, i poznadu vatrom iz pušaka. 

Oružje i odelo sve u suho zlato, 

Stoji junak crn delija, na belome atu. 

2

A iz vojske srpske, junak se pojavi, 

Krvavog odela, očiju krvavih, 

Na njemu ne beše kadiva u srni, 

Već debelo sukno u toj mrkoj krvi, 

Na nogama nisu čizme svrh mostova, 

Već laki opanci, kalčina krvava. 

Na glavi mu crna šubara jagnjeva, 

A široku palu bacio na pleća, 

Te sramena leva krvav bančak seva, 

3

Pa se tako digo da deli megdana. 

A pod njime tanka bedevija vrana, 

Dao joj dizgine, pa je rukom češe. 

Čibuka se maši i u kremen kreše, 

Zapalio lulu, oblaci se viju, 

A kobila tanka opružila šiju, 

Pa tako lagano ide pred deliju. 

4

Nasmeja se arap-nasmeje mu se dačo! 

Što pijano vlašče na konju zaspalo. 

Pa se okreće svojima, da se malo smeju. 

Kakvog mu kauri šalju megdandžiju. 

Kursula samo puši i divani. 

Igračka su njemu krvavi megdani. 

5

Tek arapu crnu dugo se ne čekat, 

Kuburdžijom bije iz daleka, 

Nemože da trpi, žedan bojne slave, 

Pa još jednu meće-al Jovo se ne kreće. 

Začudi se turče, vrišti vranac ljuto. 

Pa hrče-sluti da će poginuti. 

A Kursula ide sve arapu bliže, 

I kobila poče, ušima da striže, 

Pa izdiže šiju, te gleda deliju. 

6

Sad Kursula lulu turi. 

A sramena peča sinu, 

Pa ubode ljutu zmiju, 

I poteče arapinu. 

Puče puška arapova, 

Te zapali megdan-polje, 

A u Jove puške nema. 

On svakada samo kolje, 

Zveknu ljuta bakračlija, 

Pod rebrima bedevija. 

I zablista teška pača, 

U srpskoga megdandžije. 

Ljuta zmija bedevija. 

Četiri koplja pre skočila, 

I u jednom još te skoku, 

Pa da razdrobi vranca čila, 

Al da vidiš ljuta jada, 

Od arapa deli muje, 

Kad u srba oči zgleda, 

Prepade se kao od munje. 

Na mah vranca obrnuo, 

I pobeže sa megdana, 

A za njima podigla se, 

Ona ljuta zmija vrana, 

Pršti polje od kopita, 

Čili vranac hitro grabi. 

I tek iza sve hardij,e 

Stade da se zaustavi, 

Al u mahu odmah! 

Tad arapinu pade glava, 

Prenu krvca po vraniću, 

Pocrvene meka trava. 

7

Aferim ti slavna kaurinska delijo! 

Brzus arap nije za megdan ni bio, 

Povikaše turci i hardija cela. 

I propusti srba zdrava i vesela. 

8

A Kursula Jova, vrati se sa megdana, 

I pod njime tanka bedevija vrana, 

Dao joj dizgine pa je rukom češe, 

Čibuka se maši i u kremen kreše, 

Zapalio lulu - oblaci se viju, 

A kobila tanka opružila šiju.