Tek kada su motorne testere proredile šumu, a radnici "Srbijašuma" prokrčili put do vrha, Juhor je prestao da bude jedna od najmisterioznijih planina u nas. Meštani okolnih sela uverili su se da na vrhu ne žive pustahije koje noću, kad je pun mesec silaze u sela i otimaju devojke stasale za udaju. Šumari su bili iznenađeni količinom i raznovrsnošću drveća, a stručnjaci, pre svih arheolozi i biolozi bili su zatečeni brojem arheoloških nalazišta, odnosno vrstama biljnog i životinjskog sveta.
Tako je ova planina, na čijem vrhu visionomer staje na broju 774, konačno postala prohodna i za kratko vreme privukla ljubitelje netaknute prirode.
Juhor nije ni visoka ni velika planina. Smešten je nedaleko od Jagodine i pruža se duž leve obale Velike Morave.
Njegov vrh najbolje se vidi sa autoputa od Beograda ka Nišu u delu od Jagodine do Ćuprije. Može da mu se priđe sa nekoliko strana. Upravo to što niie visoka, naravno uz izuzetan geostrategijski položaj, ova planina je nekada bila jedno od najznačajnijih uporišta brojnim narodima.
Bila je idealno mesto za kontrolu saobracaja koji se odvijao dolinom Južne, Zapadne i Velike Morave. Jer, ko pređe tu prepreku, može dalje da bira na koju će stranu centralnobalkanskog prostora.
Život na planini, bar prema dosadašnjim saznanjima arheologa bujao je još od osmog veka pre nase ere.
Brojni ostaci naselja na uzvišenjima kraj triju Morava pripadali su Tribalima, jednom od najmoćnijih, naroda na Balkanu. Toliko moćnim da je i sam Aleksandar Makedonski kretao u pohode na njih. Onda je usledio prodor Kelta sa zapada, pa je posle njihovog poraza u Grčkoj veliki broj preživelih u povratku nastanio ove prostore. Najveći broj naselja, Jerinin grad, Momcilov grad. Majur, pa i ovo na vrhu Juhora pripisuje se upravo Keltima, tačnije njihovom plemenu Skordisci.
Sa biranjem dolina kao pogodnijim mestima za život, Juhor vremenom pada u zaborav. Prolazili su vekovi, a priroda činila svoje. Zarasli su putevi, srušili gradovi i utvrdjenja. U podjuhorskim selima zaživela je legenda o pustahijama koji nastanjuju Visoki Vetren-vrh Juhora. Tamo više niko nije odlazio.
Jedan od puteva ka vrhu Juhora vijuga duž male bistre i brze reke Bela Graca. U retkim virovima mirno plivaju klenovi i krkuše. U gornjem toku ima i pastrmke. Krošnje kao strela pravih bukvi zaklonile su nebo. lspred automobila istrčava srna. Napustila je loviše ko zna zašto. Možda je, kao što je kasnije i zeca, uplašio zvuk motora. Vukovi i divlje svinje verovatno su potražili debelu hladovinu u pakieno vrućem danu. Radnici renoviraju lovački dom. Za desetak dana, kažu, biće sve uređeno. Dole je veliki dnevni boravak, kuhinja, gore sobe za noćenje i kupatilo. Ispred je trava, a dvadesetak metara dalje, preko malog potoka izvor.
Kolima se ne može baš do vrha. Stotinak metara mora da se prepešači kroz gustu paprat i šiblje. Taj deo planine je i najinteresantniji i najzagonetniji. Na nekoliko mesta, na brdašcima podignutim od zemlje poređani su ogromni kameni blokovi. lma ih i na vrhu i oko njega. Strucnjacima nije bilo teško da ustanove da je reč o nekom velikom utvrđenju. Deo kamena iskorišćen je kao bedem, a isklesane ploče za drugu namenu.
Ko je, kada i zašto podigao Stounhendž na Juhoru?
Gde vodi prolaz kada bi se u hodniku sklonila kamena ploča?
Da li su i to sakralne gradjevine nekih moćnika kao što su građene u Velikoj Britaniji?
Sa Velikog Vetrena puca pogled. Vide se doline, a u daljini vrhovi susednih planina. Tek kada se zatvori krug postane jasno da je odavde kontrola svih puteva bila potpuna. lspod samog vrha je izvor. Voda mora da se malo ugreje u flasi, jer je toliko hladna da ne moze da se pije.
Niže od puta izdigla su se gotovo stoletna stabla smrče. Postoje zapisi da je Veliki Vetren bio golo brdo i da su ove smrče zasađene još 1906. godine. Pitanje je da li je posle toga sve donedavno, ljudska noga i kročila ovde. A i po pošumljavanju Juhor je jedinstvena planina kod nas. Osim nekoliko malih pašnjaka za divljač, na celoj teritoriji ne postoji ni kvadratni metar goleti. Sve je nedavno pošumljeno.
Niz Crnu Gracu vodi put u dolinu. Kraj njega u dužini od sedam kilometara izmetrena drva. Spremna za narednu zimu. Selektivno se seku stara stabla i sade mladice. Uostalom zbog toga je urađen put. Na ušću Crne i Bele Grace zaustavljaju nas meštani Dragoševca. Pitaju šta ima na vrhu, iako je legenda o pustahijama ostala samo u tragovima, na Vetren se retko ide. Ko zna, možda su se pustahije samo primirile.
Juhor nije ni visoka ni velika planina. Smešten je nedaleko od Jagodine i pruža se duž leve obale Velike Morave.
Njegov vrh najbolje se vidi sa autoputa od Beograda ka Nišu u delu od Jagodine do Ćuprije. Može da mu se priđe sa nekoliko strana. Upravo to što niie visoka, naravno uz izuzetan geostrategijski položaj, ova planina je nekada bila jedno od najznačajnijih uporišta brojnim narodima.
Bila je idealno mesto za kontrolu saobracaja koji se odvijao dolinom Južne, Zapadne i Velike Morave. Jer, ko pređe tu prepreku, može dalje da bira na koju će stranu centralnobalkanskog prostora.
Život na planini, bar prema dosadašnjim saznanjima arheologa bujao je još od osmog veka pre nase ere.
Brojni ostaci naselja na uzvišenjima kraj triju Morava pripadali su Tribalima, jednom od najmoćnijih, naroda na Balkanu. Toliko moćnim da je i sam Aleksandar Makedonski kretao u pohode na njih. Onda je usledio prodor Kelta sa zapada, pa je posle njihovog poraza u Grčkoj veliki broj preživelih u povratku nastanio ove prostore. Najveći broj naselja, Jerinin grad, Momcilov grad. Majur, pa i ovo na vrhu Juhora pripisuje se upravo Keltima, tačnije njihovom plemenu Skordisci.
Sa biranjem dolina kao pogodnijim mestima za život, Juhor vremenom pada u zaborav. Prolazili su vekovi, a priroda činila svoje. Zarasli su putevi, srušili gradovi i utvrdjenja. U podjuhorskim selima zaživela je legenda o pustahijama koji nastanjuju Visoki Vetren-vrh Juhora. Tamo više niko nije odlazio.
Jedan od puteva ka vrhu Juhora vijuga duž male bistre i brze reke Bela Graca. U retkim virovima mirno plivaju klenovi i krkuše. U gornjem toku ima i pastrmke. Krošnje kao strela pravih bukvi zaklonile su nebo. lspred automobila istrčava srna. Napustila je loviše ko zna zašto. Možda je, kao što je kasnije i zeca, uplašio zvuk motora. Vukovi i divlje svinje verovatno su potražili debelu hladovinu u pakieno vrućem danu. Radnici renoviraju lovački dom. Za desetak dana, kažu, biće sve uređeno. Dole je veliki dnevni boravak, kuhinja, gore sobe za noćenje i kupatilo. Ispred je trava, a dvadesetak metara dalje, preko malog potoka izvor.
Kolima se ne može baš do vrha. Stotinak metara mora da se prepešači kroz gustu paprat i šiblje. Taj deo planine je i najinteresantniji i najzagonetniji. Na nekoliko mesta, na brdašcima podignutim od zemlje poređani su ogromni kameni blokovi. lma ih i na vrhu i oko njega. Strucnjacima nije bilo teško da ustanove da je reč o nekom velikom utvrđenju. Deo kamena iskorišćen je kao bedem, a isklesane ploče za drugu namenu.
Ko je, kada i zašto podigao Stounhendž na Juhoru?
Gde vodi prolaz kada bi se u hodniku sklonila kamena ploča?
Da li su i to sakralne gradjevine nekih moćnika kao što su građene u Velikoj Britaniji?
Sa Velikog Vetrena puca pogled. Vide se doline, a u daljini vrhovi susednih planina. Tek kada se zatvori krug postane jasno da je odavde kontrola svih puteva bila potpuna. lspod samog vrha je izvor. Voda mora da se malo ugreje u flasi, jer je toliko hladna da ne moze da se pije.
Niže od puta izdigla su se gotovo stoletna stabla smrče. Postoje zapisi da je Veliki Vetren bio golo brdo i da su ove smrče zasađene još 1906. godine. Pitanje je da li je posle toga sve donedavno, ljudska noga i kročila ovde. A i po pošumljavanju Juhor je jedinstvena planina kod nas. Osim nekoliko malih pašnjaka za divljač, na celoj teritoriji ne postoji ni kvadratni metar goleti. Sve je nedavno pošumljeno.
Niz Crnu Gracu vodi put u dolinu. Kraj njega u dužini od sedam kilometara izmetrena drva. Spremna za narednu zimu. Selektivno se seku stara stabla i sade mladice. Uostalom zbog toga je urađen put. Na ušću Crne i Bele Grace zaustavljaju nas meštani Dragoševca. Pitaju šta ima na vrhu, iako je legenda o pustahijama ostala samo u tragovima, na Vetren se retko ide. Ko zna, možda su se pustahije samo primirile.
Znam gde je Jerinin grad. O njemu su se interesovali kradljivci sa detektorima.Nisam im odao tajnu.
ОдговориИзбриши